sreda, 18.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:52
ODLAZAK DENISA KULjIŠA

O majmunima i herojima

Njegovo pripovedanje bilo je napeto, istovremeno duhovito i mistično, pa ste zajedno sa njim putovali u pustolovinu do poslednjeg pasusa
Autor: Aleksandar Apostolovskinedelja, 25.08.2019. u 12:25
(Принтскрин)

Denis Kuljiš se svakako prilagodio uslovima u paklu. U kotlu se oseća kao u đakuziju, dok pripitomljene đavolčiće šalje po hranu, terajući ih da preskoče vrata raja i ukradu grožđe sa trpeze Svetog Petra. Šta drugo i očekivati od novinara koji drugima nije davao milost, pa je nikada nije tražio ni za sebe. Ali, kada se već tamo nalazi, zašto da sebi život posle života ne učini udobnijim? Kako će ga Svevišnji uskoro pozvati za savetnika, Denis će nevoljno napustiti kotao, pomaziće đavolčiće po glavi i zauzeti neki od udobnih kreveta sa baldahinima.

Predviđao je sopstvenu smrt i odbio je verski obred na svom poslednjem ispraćaju, što će reći bez popa, stvarajući još jednu kontroverzu oko sebe. Naime, tek će sada desničari, koji ga ionako nisu mirisali, polemisati da li je Denis bio premalo Hrvat, a previše Jugosloven.

Zato su nadrealne scene oko kotla izvesne, posle smrti jednog od najvećih hrvatskih i jugoslovenskih novinara, jer, hajde da se ne foliramo. U onoj Jugi postao je urednička zvezda u omladinskoj štampi – „Omladinskom tjedniku”, „Studentskom listu” i „Poletu” – nagoveštavajući da na scenu stupa još jedna novinarska gromada. Ne samo zbog svog dizajna, već stila koji ga je učinio drevnim renesansnim pripovedačem koji ne razglaba na večernjim seansama uz titranje vatre, već je bljuje u masovnim medijima.

Ubrzo se njegova urednička ruka primećuje u „Vijesniku”, gde postaje najmlađi redaktor u Spoljnopolitičkoj rubrici. Redigovao je rukopise starih, prevejanih rutinera iz raznih frakcijskih političkih kuhinja, gde se nakupio iskustva u redakcijskim igrama, režiranim iz spoljnih centara nevidljive moći. Bio je jedan od urednika kultnog nedeljnika „Start”, proslavljenog po duplericama tada najlepših republičko-pokrajinskih lepotica. Politički tekstovi garnirani su fotkama Olivere Vučo, Nede Arnerić, Bebe Lončar, Nede Ukraden, zvaničnim misicama ili anonimnim lepoticama, pa se stvorio do tada nezamisliv novinarski miks ozbiljnih analiza, upakovanih u blaženstvo „Rakove obratnice” Henrija Milera.

Denis je nastavio da pravi novine, smišljajući koncept zagrebačkog nedeljnika „Globus”, potom „Nacionala”, čak je nacrtao kako treba da izgleda ženski magazin „Glorija”, kako bi imala šta da pročita njegova supruga, potom se prebacujući na „Plejboj”, pa se može smatrati ocem modernog hrvatskog žurnalizma. Ali, kako to obično biva, kada bi počeo da piše, shvatao je da će samo kolumne, eseji i literatura koju je štancovao u ogromnim količinama, postati njegov testament, daleko vredniji od mesta u impresumima listova koje je porađao.

Kao dalmatinskom ciniku, naročiti gušt mu je bio da ismeva političare, tajkune, javne i kulturne radnike, rakrinkavajući opasne tipove i ratne zločince, poput Tomislava Merčepa i Branimira Glavaša, šefove tajnih službi i ambasadore, pa je sve svoje junake koje je superiorno opisivao u „Globusu” prebacio u knjigu „Majmuni, gangsteri i heroji”. Junaci su iz stvarnog života, ali ih je Kuljiš tako mesio, kao da ih upravo izmišlja, te je njegov prijatelj i kolega Branko Matan konstatovao da je Kuljiš od svojih izvora, ili informatora, uzimao ono što mu je odgovaralo, često menjajući citate, ali ne i kontekst. Tako je stvoren kuljiševski paradoks: neke sitnice nisu bile istinite, ali je priča bila autentična, sočna i neponovljiva. Baš kao što su kritičari ocenjivali Bertolda Brehta: „Neobičan vam je taj vaš Breht: sporan u detalju, čist kao celina!” Denis je tu magiju pisanja stvarao, poput ogromnog slikarskog platna, mešajući boje i kombinujući vrhunsku erudiciju sa slengom i metaforama iz popularne kulture, poput stripa i filma, ne libeći se da ih svede na nivo džiberizma. Zato je njegovo pripovedanje bilo napeto, istovremeno duhovito i mistično, pa ste zajedno sa njim putovali u pustolovinu do poslednjeg pasusa, čime se razlikovao od takozvanih kolumnista „opštih mesta”, čije je čitanje sedativno. Naime, posle nekoliko redova zaspite kao podojena beba.

Brojni političari koje je raskopčavao, često i tranžirao, kao i medijska konkurencija koja je u njemu videla zver koja će ih pojesti, optuživali su ga za amoralnost, na šta je Denis odgovarao još žešćim polemikama, izlažući ih na oglasnoj tabli javnosti, uglavnom razgolićene i smešne. Na oglasnoj tabli JNA je i započeo karijeru, pišući za vojnički list u Makedoniji, zajedno sa Ninom Pavićem, medijskim mogulom sa kojim će kasnije u Zagrebu osnovati moćnu imperiju EPH. Kako je često voleo da piše o Udbi i KOS-u, mitskoj vojnoj obaveštajnoj službi, njegovi neprijatelji su ga sumnjičili da je iz šinjela regruta lansiran u medijskog generala sa četiri zvezdice, dok se on samoironično poigravao sa tom sitnicom. Uzgred, u istoj vojničkoj redakciji u Makedoniji pisao je i Isa Mustafa, nekadašnji predsednik Kosova.

Pisao je Denis i literaturu, ali nikada nije postao Krleža. Motao se oko političara, poput Milorada Dodika i Aleksandra Vučića, ali je pravo pitanje ko je tu bio planeta, a ko satelit. Samo je Denis, u sitnom detalju, mogao da predvidi Vučićevu političku transformaciju. Primetio je da se na jednoj od prvih pobedničkih proslava naprednjaka Vučić pojavio u ljubičastom džemperu, za razliku od odela koja je nosio ranije, za dva broja veća. U njegovoj modnoj revoluciji, Kuljiš je video i spektakularni politički zaokret ultranacionaliste u Evropljanina. I nije se trudio da sakrije svoju naklonost ka Vučiću.

Svodeći lični bilans, izjavio je da žalosno stanje medija za njega poprima sudbinske razmere, jer je za 30 godina svoje karijere pokretao novine, pisao, uređivao i objavljivao – samo pet ili šest godina. Svo ostalo vreme, čekao je da se nešto promeni ili da neko umre. To je rekao 1998. godine. Šta se od tada, i ovde i tamo, promenilo, Denise? I da li si hteo da poručiš kako je svako ko se dohvati novinarstva, mnogo više majmun, a mnogo manje heroj?


Komentari2
c0a32
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Ljubo Maričić
Ono što neutralni čitalac može zaključiti, a ne svrstavajući se u bilo koje ograničene mediokritetske torove, Denis Kuljuš je bio novinarska gromada. Njegov razvoj i rad bio je grandiozan, kao što je gospodin Apostolovski ovde veoma nadahnuto i autentično opisao. Da li se u poslednjih tridesetak godina, a posebno poslednjih godina, na ovim prostorima takav rad adekvatno vrednovao. Sigurno ne! Kao što reče jedan moj prijatelje važi slogan: Uspeh je u neznaju. Slava Denisu Kuljišu i hvala za sve.
vox populi
Denis napast. Veliki gubitak za sve one koji su ga poznavali ili čitali.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja