nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:13
INTERVJU: SAVA DAMJANOV, književnik

„Milenijalci” moju prozu doživljavaju kao izazov

Za svoje izbore i opredeljenja, koja su bila određena isključivo mojim književnim ukusom, platio sam nemalu cenu
Autor: Marina Vulićevićutorak, 27.08.2019. u 20:05
(Фото Википедија)

Povod za razgovor sa Savom Damjanovim višestruk je zbog toga što u zrenjaninskoj „Agori”, u okviru njegove izabrane proze, čitamo dopunjena izdanja njegovih knjiga: „Istraživanje savršenstva”, „Kolači, obmane, nonsensi”, „Remek-delca” i „Istorija kao apokrif”. Takođe, u izdanju Gradske narodne biblioteke „Žarko Zrenjanin” nedavno je objavljena zbirka intervjua Save Damjanova „Also Sprach Damjanov”. Naposletku, tu je i „Epilog”, njegova poslednja knjiga eseja i književnoistorijskih ogleda, kao završni tom kolekcije „Damjanov: srpska književnost iskosa”, u izdanju „Službenog glasnika”. Po rečima Gojka Tešića, koji je uredio ovo delo, Sava Damjanov je jedan od malobrojnih naučnika i pisaca koji je u našoj tradiciji pronalazio izuzetne i zaboravljene književne vrednosti i time ostao dinamičan i provokativan stvaralac.

Indikativan je vaš razgovor s Miloradom Pavićem, objavljen u knjizi „Epilog”, zbog toga što ste u tom intervjuu iskazali i ono što čini suštinu vašeg odnosa prema tradiciji i stvaralaštvu. Zbog čega je važno imati na umu nasleđe baroka i srednjeg veka, a ne samo ono počevši od romantizma i Vuka?

Pre svega zato što ta tradicija postoji, i to ne kao nekakva margina ili puko održavanje pismenosti već kao vrhunski književnoumetnički tok. Svakako da se ni najveće svetske kulture ne bi odrekle jednog Domentijana, Konstantina Filozofa, Venclovića, Orfelina ili Mušickog, na primer. S druge strane, važno je to i zbog kontinuiteta srpske kulture i literature, koji je očito dugotrajniji od dvovekovne dominacije raznovrsnih oblika vukovske paradigme. Naša vukovska tradicija, kao i sve što je proisteklo iz nje, takođe je imala svoje velike domete, ali oni nikako nisu jedini. Čak su i tokom poslednjih dvestotinak godina postojala drugačija usmerenja (recimo: Koder, Crnjanski, avangardni pokreti, Nastasijević, Pekić pa i sam Pavić) koja su nas obogatila i poetički i vrednosno, ne samo u domaćem nego i u svetskom kontekstu. Srpska kulturna i umetničko-jezička tradicija je polifona, a ne monolitna, što predstavlja njenu ogromnu prednost. Takva polifoničnost je odlika svih velikih kultura.

Na koji način ste upućivali izazov književnim kanonima, kao profesor, kako ste svojim postmodernim pristupom prodrmali uštogljeno podražavanje, uzvišenih tema uzvišenim jezikom?

Zvuči paradoksalno, ali je nažalost istina: afirmisati i revalorizovati nevukovsku tradiciju, kod nas je više od izazova kanonima: zapravo, naša akademska i uopšte kulturološka i institucionalna sfera doživljava to kao jeres. Za svoje izbore i opredeljenja, koja su bila određena isključivo mojim književnim ukusom, platio sam nemalu cenu! A upravo je taj ukus, uz istraživačku radoznalost i strast ka novom i nepoznatom, doveo i do mog pisanja ovakvog kakvo jeste: možemo ga definisati postmodernim, ili neoavangardnim, ali je rezultat bio ono što sadrži drugi deo ovog pitanja. U srpskoj „mejnstrim” literarnoj (pod)svesti spisak tzv. važnih, uzvišenih tema i načina na koji im se pristupa izuzetno je sužen, o čemu najbolje svedoče dominantna književnokritička vrednovanja, od Skerlića do danas. Nekima je zasmetao moj razuzdani jezik, nekima inovativna koncipiranja tekstova, nekima vizuelni detalji, nekima tobožnja banalnost ili, gle čuda, hermetičnost. Suština je bila u pristupu po sebi.

Kakve ste reakcije dobijali povodom burleski, psovki, parodija, poput one montaže Staljinove glave na telo obnažene žene, ili glave Merilin Monro na golo muško telo?

Etablirana kritika imala je uglavnom negativne komentare: od toga da sam običan pornograf, preko toga da je sve to puka igra bez tzv. estetskog pokrića pa sve do tvrdnje da eruditni profesor (što je trebalo da zvuči pejorativno!) nema baš literarnog dara, a hteo bi da bude pisac. Problem je u tome što ovaj vid kritike i te kako utiče na našu kulturnu javnost, za šta je meni najsimpatičniji dokaz jedan klip s „Jutjuba” gde u centru Beograda mladi performer izgovara moju narativnu pesmu „Bio jednom jedan car” (iz knjige „Pričke”), a jedan mu pristojan građanin prilazi i naglas ga grdi da prestane, uz pitanje kako ga nije sramota jer na trgu ima i dece. Srećom, čitalačka publika i nova kritičarska imena, širih vidika i polifonog doživljaja literature, reagovali su sasvim suprotno i odatle potiče meni jedan od najdražih komplimenata: da sam srpski Rable.

Šta ste usvojili od svojih uzora, pomenutog Rablea, zatim Kodera, Vinavera, Pavića? Osećate li sada, s dopunjenim izdanjimaKolača” iIstraživanja savršenstva”, da vas nove generacije čitalaca još bolje razumeju?

Mislim da je to tako još od devedesetih. Nove generacije čitalaca su me bolje prihvatale nego moja sopstvena ili one starije. Ova najmlađa, tzv. milenijumska, očigledno moju prozu doživljava kao izazov i razume je na načine koje ni sanjati nisam mogao kada sam je pisao, posebno moje rane knjige koje ste naveli, a koje su njihove vršnjakinje ili čak malo starije od njih! Ovo očito nije puko nagađanje, već činjenično stanje koje se može sagledati kroz preovlađujući sastav publike na mojim promocijama, ali i na osnovu tekstova koji se o tim knjigama pišu poslednjih godina. Priznajem: to je jedna od najlepših stvari koje doživljavam na kraju svoga književnog puta jer tim čitalačkim generacijama i biološki i civilizacijski pripada budućnost. I upravo su moji imenovani uzori (i još neki, ovde neimenovani, poput De Sada, Lotreamona ili Džojsa) imali sličnu sudbinu: generacije njihovih sinova i kćeri bolje su ih prihvatale od njihove ili generacije njihovih očeva. Ipak, volim da istaknem kako je u čitavom nizu umetnika kojima se divim i koji su nesumnjivo ostavili traga u mojim tekstovima (tu uključujem i neke slikare – Boša, Goju, Dalija; zatim filmske stvaraoce Čaplina, Hičkoka, Grineveja, Vudija Alena, Fon Trira) najvažniji Đorđe Marković Koder, čija me je jezička, umetnička i životna aura najdublje prožela još u studentskim danima, kada sam se sasvim slučajno susreo s njim, tada još uvek gotovo sasvim zaboravljenim u srpskoj kulturi.


Komentari3
5dbb0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Марко из Требиња
Излазе му књиге, награђиван, професор универзитета...Никакву цену није платио, добио је више него што заслужује. – А српска култура непрестано ради на свом континуитету, тј. укључује предвуковски традицију. Научници: Ђ. Трифуновић, Д. Богдановић, С. Радојчић, М. Павић; песници: М. Настасијевић, Р. Петровић, В. Попа, М. Павловић, И. В. Лалић, М. Тешић – сви су они много учинили за предвуковску традицију. Са г. Дамјановом је, као и са Басаром, други проблем. Укратко, он само полемише, критикује...
Драга Мирсин Сибничанин
Тачно је да је било стваралаца и пре Вука и његовог устоличеног књижевниог језика у Срба. Тај Вуков књижевни језик учинио нам је "неразумљивим" оно књижевно и друго стваралаштво које је стварано пре Вука. Да није било Вука и његове реформе српског језика, готово је сасвим сигурно да данас не бисмо имали преотимања и преименовања српскога језика. Хрвати сигурно не би усвојили српски језик за сво, а Бошњацима и Црнопгорцима не би могло пасти на памет да је њихов језик "друкчихји" опд српског.
Anica
Zašto ljudi plaćaju nemalu (veliku) cenu pa se posle hvale time? Treba se hvaliti adekvatnom cenom.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja