Kojoakan spada u otmenije delove Meksiko Sitija i nalazi se u njegovom centru. Kuće su niže, a mnoge su građene po starom kolonijalnom šablonu - dvoriše u sredini a okolo zidovi i kuća. Istorijski deo Kojoakana uglavnom je zadržao izvorni izgled i taj deo izuzetno je posećen, skoro kao trg Sokalo. Zbog turista tu se nalazi dosta uličnih prodavaca, prodavnica, kafea, restorana. Stanovanje tu polako nestaje, prepuštajući lokacije komercijalnim sadržajima.
Originalno ime Kojoakana na jeziku Nahuatl znači „mesto kojota“. Naseljavali su ga Tepanesi koji su se plašili dominacije Asteka, pa su pomogli Špancima i Kortesu u borbi protiv njih. Posle su nestali i jedni i drugi. Tu je bio glavni španski štab i prvi glavni grad Nove Španije, verovatno dok nisu definitivno isterali Asteke iz Tenočtitlana (današnji Meksiko Siti). U sastav Meksiko Sitija ušao je tek u drugoj polovini 19. veka.
U Kojoakanu se nalazi i kuća muzej Lava Trockog. Tu posetilac može da sazna da je on rođen kao Leiba Davidovič Bronštajn, u jevrejskoj porodici na teritoriji današnje Ukrajine. Imao je buran život, bivao zatočen u Sibiru, gde se oženio i gde su mu se rodile dve kćeri, zatim je bio sa Lenjinom u emigraciji...
Prvi posle Lenjina, jedan od organizatora Oktobarske revolucije, osnivač i prvi komandant Crvene Armije. Bio je na vrhu sve dok Lenjin nije zaslabio od posledica atentata, kada je Staljin iskoristio priliku i sa grupom istomišljenika uklonio Trockog sa svih funkcija. Posle se to isto desilo i tim istomišljenicima.
Trocki je proteran iz SSSR i oduzeto mu je državljanstvo. Dugo je išao od nemila do nedraga, niko nije hteo da ga primi, dok se, zahvaljujući Dijegu Riveri i Fridi Kalo, nije skrasio u Meksiku. Tadašnji predsednik Meksika Lazaro Kardenas poslao je specijalni voz za njega.
U početku je živeo kod Fride i Diega, a kasnije se preselio u obližnju kuću. Kuća je nevelika sa dvorištem koje je od ulice odeljeno visokim zidovima. Nameštena je jednostavno, ima kuhinju, trpezariju, radni prostor za saradnike, radnu sobu Trockog, spavaću sobu, sanitarnu prostoriju. Zanimljivo je Trocki imao tadašnju poslednju reč tehnike - diktafon.
U dvorištu je bila kuća za čuvare. Tu je i kula na kojoj su čuvari dežurali. Njegova radna soba, kako kažu, izgledala je isto tako i kada je ubijen. Na prozorima njegove spavaće sobe bili su gvozdeni šaloni.
U dvorištu je grob gde leže Trocki i njegova druga žena. Na spomeniku je srp i čekić, a tu je i crvena zastava. Radio je 10 sati dnevno, pisao je protiv staljinizma i komunizma tog tipa, osnovao je Četvrtu internacionalu. Verovatno su te njegove aktivnosti bile presudne da se donese odluka o njegovom ubistvu. Prvi atentat je bio neuspešan.
Ubio ga je 1940. godine agent NKVD Ramon Merkader. Trocki je još bio pri svesti kada su njegovi čuvari hteli da ubiju Merkadera. Rekao je da ga ne ubijaju, jer će imati mnogo toga zanimljivog da kaže. Ali nije bilo tako, ubica je posle 20 godina u zatvoru pušten na slobodu. Prvih 10 godina nisu imali pojma ko je uopšte on. Posle izlaska iz zatvora, 1960. godine, otišao je u Sovjetski Savez, gde je proglašen herojem SSSR i odlikovan ordenom Lenjina.
Zanimljivo je da Trocki još nije rehabilitovan u Rusiji, iako je dozvoljeno štampanje njegovih knjiga. Ali verovatno da malo koga danas to interesuje.
I komunisti i sam život su bili surovi prema Trockom. Mlađa kćerka mu je umrla od tuberkuloze u dvadesetšestoj godini. Njen i sin i ćerka su iščezli bez traga. Starija kćerka je izvršila samoubistvo a njene kćerke živi u Moskvi. Njen sin je živeo u Meksiku sa dedom, imao je četiri kćerke. Jedna od njih, Nora, vodi računa o muzeju pradede.
Sa drugom ženom Trocki je imao dva sina. Lav je pod sumnjivim okolnostima umro 1938. godine, a njegova žena je streljana. Njihov sin, takođe Lav, takođe je iščezao bez traga pre smrti roditelja. Mlađi sin je streljan godinu pre smrti starijeg. Sin njegove ćerke danas živi u Izraelu.
Osim toga, ubijena mu je prva žena i sestra, kao i dva sestrića (oni su streljani godinu pre majke). Takođe je ubijen muž njegove starije ćerke, čije potomstvo živi u Meksiku, i muž sestre, Kamenjev, svojevremeno blizak saradnik Staljina.
Saznavajući kroz šta je prolazio i kako je završio ovaj izuzetni čovek, revolucionar, neizbežno se javlja neka simpatija za njega, bez obzira na prvi deo njegovog života. Bio je dosledan i zato je platio za to visoku cenu.
Miljan Markuš, Lozana, Švajcarska
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika
