četvrtak, 14.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 07:57

Nisam kalibar kolekcionara koji drži sliku u sefu

Poslednjih 18 godina negujem divnu saradnju s Beogradom i srpskim umetnicima, kaže Nani Poljanec, multimedijalni umetnik iz Rogaške Slatine
Autor: Borka Golubović-Trebješaninponedeljak, 02.09.2019. u 21:00
Нани Пољанец са експонатом из музеја – ЛП плочом са потписом чланова груеп „Квин” и Дејвида Боувија (Фото: Лична архива)

Moji su mi rekli da sam ime Aleksandar dobio po kralju Aleksandru Karađorđeviću. Kao malom to mi je jako godilo, priča za „Politiku” multimedijalni umetnik Aleksander Stanislav Jurkovič. S ovim svojevrsnim ambasadorom slovenačko-srpskog prijateljstva, koji umetničko ime Nani Poljanec upotrebljava od 1993. godine, imali smo priliku da se družimo u njegovoj Rogaškoj Slatini, čiji je zaštitni znak. Kako legenda kaže, nad Rogašku Slatinu je bog Apolon, sin Jupitera i Leone, poslao krilatog konja Pegaza da kopitom udari u tlo i tako otvori put izvoru prirodnim mineralnim vodama. Tu je davne 1847. godine svirao čuveni Franc List. Rogašku Slatinu isto tako rado su posećivali Mihailo Obrenović, Petar, Aleksandar, Đorđe Karađorđević i mnogi drugi.

Iza Nanija Poljaneca je bogat umetnički rad, bilo kao imitatora i kolekcionara, ili jednostavno čoveka širokog srca. Televizijskim gledaocima na širem eksjugoslovenskom prostoru poznat je kao dvojnik, odnosno drugo ja Don Korleona, Lenjina, Aleksandra Karađorđevića.

Kralj Aleksandar Karađorđević posetio je prvi put Sloveniju dolazeći upravo u Rogašku Slatinu u vreme austrougarske pod pseudonimom grof od Avale 18. jula 1909. Baš na taj dan rođen je i Nani Poljanec. Njegova baka, kao mlada devojka iz okolnog sela Sečovo, trbuhom za kruhom, tridesetih godina prošlog veka otisnula se u Beograd, gde je rodila Nanijevog oca Stanislava 1931. godine. Rođen je kao beba od pet i po kilograma što je u to vreme bio pravi rekord, pa je baka od bolnice primila nagradu „Aleksandrov dukat”. Tako, zapravo, počinje životna, porodična priča Nanija Poljaneca, koji svaki slobodan trenutak koristi da provede u Beogradu, u kojem ima brojne prijatelje.

– Mislim da je najbitnije da je čovek iskren, jednostavan, da bude to što jeste i da sve što radi ostvaruje s posvećenošću i ljubavlju. Još u srednjoj školi počeo sam da se bavim kulturom, budući da sam se već tada okrenuo fotografiji, a onda je moja fascinacija umetnošću uzela maha. U sebi nosim poslanstvo da okupljam ljude, da radim lepe stvari za društvo, za Rogašku Slatinu, a poslednjih 18 godina negujem divnu saradnju s Beogradom i srpskim umetnicima – priča harizmatični Nani Poljanec.

– Moji beogradski prijatelji su ljudi dobrog srca, uglavnom glumci, muzičari. Ovde je 1985. svirao svoj prvi koncert u Sloveniji virtuoz na violini Stefan Milenković. I violinista Teofil Milenković je u Rogaškoj Slatini s pet i po godina imao svoj prvi celovečernji recital. Poslednjih godina u Rogaškoj Slatini gostovali su brojni umetnici Miloš Biković, Đorđe Živadinović Grgur, Aleksandar Radojčić, Rastko Vujisić, Lazar Nikolić – dodaje on.

U Rogaškoj Slatini zahvaljujući Naniju Poljanecu i njegovoj preduzimljivosti realizovana su i brojna gostovanja alternativnih pozorišta, recimo „Reflektor teatra”, a publici su predstavljene i srpske predstave: „Muškarčine”, „Smrt fašizmu”, „Život moj”, „Biti Stanoje”... Među njegovim srpskim prijateljima svakako su i Jelena i Milena Bogavac.

Nani Poljanec ujedno je i originalni autor jedinstvenog Ljudskog muzeja u Rogaškoj Slatini tj. kako ga on još naziva: Kunshaus, u kojem je sabrao pravo blago zanimljivih eksponata iz života znamenitih ljudi. U zbirci su smešteni i zanimljivi dokumenti, predmeti vezani za istorijske ličnosti koji su u svoje vreme bili gosti Rogaške Slatine, kao recimo Ivo Andrić, Josip Juraj Štrosmajer, car Franjo Josif, knez Mihailo Obrenović, koji je, kako tvrde ovdašnji hroničari, s devojkom iz ovih krajeva dobio vanbračnog sina Vilija. Tu je i prvi frak Stefana Milenkovića, naočare spikera Miodraga Zdravkovića, koje je nosio 5. maja 1980, kada je izgovorio rečenicu: „Umro je drug Tito.”

Ljubav prema umetnosti Nanija Poljaneca privukla je u detinjstvu. Sve je počelo na bakinom tavanu na kojem je pronašao mnoge unikatne predmete. Upravo tu se rodila ljubav prema antikvitetima, a onda se ta ljubav širila, pa su muzeji postali njegova strast. Otuda i njegov Ljudski muzej, kao svojevrsni simbol Rogaške Slatine, na kojem istrajava od 2005. godine, zamišljen kao živi hram kulture koji se dopunjava iz trenutka u trenutak. Uz napomenu, kako zna da kaže:

– Nisam onaj kalibar kolekcionara koji drži neku sliku ili predmet u sefu i nikome je ne pokazuje. Eksponat mora u čoveku da probudi emociju, jako je važno i kako je postavka osmišljena, plasirana.

Nani Poljanec isto tako nije ljubitelj muzeja s kompjuterskog ekrana, gde treba gledati nekakav filmić od 10 minuta. Pravi muzej, kaže, treba da pokaže retke, vredne eksponate koji će biti interesantni širem krugu posetilaca.

– To je jednostavno priča koja te povuče, jedan eksponat za drugim, tu je mnogo vremena, ljubavi, na kraju krajeva i novca uloženo. Mnogo stvari sam dobio na poklon, neke kupio, druge zamenio. Bilo da dođu Italijani, Austrijanci, Rusi, Nemci, svi nađu neku paralelu s ovim muzejskim sadržajima. U tome je njihova vrednost i lepota, ali i satisfakcija za moj rad – priča Poljanec.


Komentari1
17b8c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Pedja
Svaštarnica, ali bitan deo priče je što to finansira donacijama Ministarstvo u Sloveniji i evropski fondovi. Slovenija je puna tih amaterskih, i par profesionalnih, muzejčića.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja