četvrtak, 19.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 16:41

Suština Palmerovih poruka

Bez obzira na deklarativno zalaganje za dogovor dve strane („niko ne treba da ima osećaj da je izgubio”), svim ostalim porukama SAD jasno daju do znanja da za njih konačno rešenje može biti samo odgovarajući oblik priznanja i potvrda zapadne politike do sada oko KiM
Autor: Dr Zoran Milivojevićsreda, 11.09.2019. u 18:00
Метју Палмер (Фото Танјуг/З. Станић)

Imenovanjem specijalnog izaslanika za Balkan u liku M. Palmera praktično se realizuje interes američkog predsednika Trampa iz pisma predsedniku Vučiću decembra 2018. i njegove administracije da želi za ovog svog mandata da odlučujuće deluje i utiče na rešavanje kosovskog čvora. Potvrda ovoga je ujedno i prva poruka novoimenovanog specijalnog izaslanika: „Cilj mi je da što pre vratim Beograd i Prištinu za pregovarački sto i osiguram dogovor”, upućena ne slučajno preko Tanjuga Srbiji. Težište je kako se vidi na konkretnom angažovanju administracije SAD, brzini i osiguranju dogovora.

Druga poruka je da administracija SAD računa da će predstojeći izbori u oktobru omogućiti politički rasplet u Prištini u korist struktura za nastavak dijaloga i skidanje taksa kako bi se  ipso facto (sam po sebi) nastavio dijalog otklanjanjem ove smetnje na čemu insistira Srbija kao uslovu za nastavak. Insistiranje da i Srbija tome doprinese zaustavljanjem aktivnosti na osporavanju „kosovske državnosti” predstavlja na zapadu usaglašeno i već viđeno zalaganje za „odgovornost dve strane” u svakoj prilici i nova je potvrda o čvrstoj podršci albanskoj strani bez obzira na argumente o odgovornosti za neispunjeno ili činjeno.

Treća poruka je da bi nastavak dijaloga do srpskih izbora na proleće naredne godine trebalo praktično da obezbedi elemente za okvir budućeg konačnog dogovora dve strane koji bi se verifikovao posle srpskih izbora, a pre američkih predsedničkih sa prilično vidljivim ciljem da ova administracija okonča pregovore poželjnim dogovorom i uknjiži poen u predizbornu spoljnopolitičku, inače do sada u ovom delu oskudnu platformu.

Naime nije slučajno što administracija upravo sada pokreće ofanzivu oko KiM i Balkana: EU preokupirana bregzitom i sopstvenom budućnošću u drugom planu; ruski i kineski dosijei i rivalstva u prioritetima; itd., a Balkan ipak ima dodira sa tim geostrateškim interesima i nije zanemarljiva tema u tom smislu.

Četvrta poruka je da SAD normalizaciju odnosa Beograd–Priština vide kao ključno pitanje „transformacije” celog Balkana u pravcu strateških interesa zapadne alijanse, ocenom Palmera da bi normalizacija bila „pozitivna stvar za region, Evropu i SAD”. Drugi deo ove poruke čini stav da normalizacija predstavlja osnovni uslov za otvaranje evropskog puta Srbije (i „Kosova”), što je ujedno potvrda da je rešavanje pitanja KiM za Srbiju preduslov za uspešan nastavak njenih evrointegracija i upozorenje šta bi neuspeh mogao da znači. U tom smislu Palmer u intervjuu Tanjugu precizno podvlači: „Nadamo se da će obe strane razumeti svoje interese i postići dogovor”, što jasnije ne može biti.

Peta poruka o „međusobnom priznanju” je u stvari potvrda američkog stava o neophodnosti priznanja „Kosova” i potvrde njegove državnosti, kao krajnjem cilju celokupnog američkog angažmana u kosovskoj stvari od početka 1998. prihvatanjem OVK kao saveznika, NATO agresijom, podrškom samoproglašenoj nezavisnosti, svim merama i akcijama kosovskih elita u Prištini, angažovanjem u korist državnosti „Kosova” na spoljnom planu, itd.

Šestom porukom administracija daje do znanja da prihvata srpski stav o potrebi kompromisnog rešenja. Međutim, bez obzira na deklarativno zalaganje za dogovor dve strane („niko ne treba da ima osećaj da je izgubio”)  svim ostalim porukama SAD jasno daju do znanja da za njih konačno rešenje može biti samo odgovarajući oblik priznanja i potvrda zapadne politike do sada oko KiM. Oporo deluje da SAD uopšte nikad i nigde ne pominju međunarodno pravo, SB OUN, rezoluciju 1244 ili bilo šta od toga bez čega se konačni status KiM ne može odgovarajuće međunarodno rešiti i verifikovati. Težište je po pravilu na potrebi da Srbija prelomi i time stvori uslove za realizaciju kosovske državnosti. U tom smislu prihvatanje stava o kompromisu deluje  kao pragmatičan taktički potez da se tvrda i principijelna pozicija Srbije protiv priznanja omekša radi dostizanja cilja pregovorima suštinski o istoj ranije okončanoj stvari. Ako se ovo pokaže kao tačno onda priznanje „kosovske” državnosti ni u jednom vidu ne može biti za Srbiju kompromis koji zadovoljava nacionalne interese, bez obzira na pritiske, nedorečene ponude („otvaranje evropskog puta”) ili uslovljavanja Zapada.

Diplomata u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari9
d218d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

tja
Postoje dva faktora koje treba uzeti u obzir. Prvi su predsednicki izbori u Americi sledece godine u Novembru. Tramp ce zato insistirati da se dogovor postigne (prizna Kosovo) negde u leto sledece godine da bi on mogao da to priznanje iskoristi za svoju predsednicku kampanju. Drugi faktor je da kad Amerika kaze da obe strane treba da dobiju jednako, to znaci da u toj jednacini nije Kosovo. Kosovo je vec izgubljeno. Ostaju samo pitanja zastite srpskih manistira i takve sitnice.
Маниша Гњатија
Америка се заправо понаша нормално. 20 година након бомбардовања, које није довело ни до признања Косова ни до нестанка Србије, она покушава да спасе што се спасити може. Да приволи Србију да га призна у било ком делу и на било који начин. Није важно што то Клинтонови Шиптари наводно не прихватају. Прихватили би они, милом или силом, поделу по етничким границама само кад би им је Србија понудила, али Србија нити нуди нити не нуди. На Србији се копља ломе. Више туђа него српска и шиптарска.
Nikola
Ok, onda izolacija, nema drugog.
Ратко
Просто ми је неугодно колико се САД труде око нас и брину о нама. Нека они нас оставе да сами решавамо наше проблеме јер они имају много својих проблема. Нека затворе Camp Bondsteel и понесу осиромашени уранијум који могу да обогате за своје локалне потребе.
analiticar
Tramp pojma nema ni gdje je Srbija ni Kosovo niti zna u cemu je problem.Jos manje zna njegovo biracko tijelo i kao oni ce to upisati kao poen u izbornoj trci,ako izgladi problem.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja