nedelja, 22.09.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:20
RAZGOVOR NEDELjE: Ljubodrag Dimić, istoričar i akademik

Politička revizija istorije vodi u tragediju

„Hrvatsko društvo svesno podstiče iracionalan pogled na prošlost. Političke elite na taj način ukidaju budućnost svom narodu. U sličnom ludilu žive i Albanci”
Autor: Darko Pejovićnedelja, 08.09.2019. u 23:30
(Фото Небојша Марјановић)

Srbija snosi najveću odgovornost za započinjanje Prvog svetskog rata. Srpska vojska je 1918. okupirala Crnu Goru. Milan Nedić je bio narodna majka, a Ljotić istinski patriota. Jasenovac je bio radno-rekreativni logor. Stepinac  je štitio Srbe i Jevreje u NDH... I tako sve do izjave predsednice Kolinde Grabar Kitarović da je „hrvatski narod razmerno broju stanovnika najviše pridoneo antifašističkoj borbi u Evropi”. Cunami revizije istorije, koji je pre tri decenije preplavio jugoslovenske prostore, i danas zapljuskuje hridi nekadašnje zajedničke države.

„Prošlost nam je neizvesnija od budućnosti”, glasi aforizam iz osamdesetih, koji je izgleda postao balkanski evergrin.

„Nova tumačenja istorije su nužna i poželjna ukoliko su proizvod pomeranja granica saznanja. Misija istoričara je da prouči kako su se minuli događaji uistinu odigrali, da ukaže na uzroke i posledice. Istorija, međutim, uvek odslikava i vreme iz koje je posmatramo. Kao što i sami istorijski izvori nose u sebi odlike epohe u kojoj su nastali. Zato se i kaže da ti izvori svakome „drugačije žubore”, kaže istoričar Ljubodrag Dimić, univerzitetski profesor i redovni član SANU.

Da li to znači da je periodično „renoviranje” istorije zakonomernost?

Ono što je i na globalnom planu opasno jeste politički motivisana revizija istorije, kada se u temelje i noseće zidove povesti ugrađuje laž i mitologija, jer se takva konstrukcija ruši pri svakom potresu. Naročito na Balkanu, vekovno trusnom području. A među svim narodima bivše Jugoslavije nekritičnost je uzela maha i to će nas odvesti u novu tragediju. Taj put je popločan nepoznavanjem prošlosti.

Kada na ovim prostorima pominjemo ponavljanje istorije, to uvek zvuči kao zlokobna slutnja novih ratova?

Istorija jeste asocijativna, prepoznajemo je u pojedinim aktuelnim događajima, ali ne znači da se nužno i identično ponavlja.  Na istoričarima je da prouče cikluse u dužem periodu, da rekonstruišu minule događaje i uoče sličnosti sa aktuelnim vremenom. To nije prognoziranje budućnosti, već ojačavanje politike znanjem o prošlosti. Istorija je pouka i putokaz, ukoliko je temeljno istražena i kritički sagledana. I samo ako je takva otvara mogućnost izbora budućnosti.

Koliko je i da li je uopšte politika zainteresovana da čuje i prihvati nepristrasan, objektivan pogled na prošlost?

Za vlast, istoričar gotovo nikada nije poželjan sagovornik. Srž istorijske nauke je kritičko sagledavanje i suočavanje sa prošlošću,  a to strukturama na vlasti neprijatno rezonira. Tim pre ako su svoju ideologiju i politiku izgradili na lažnim, mitskim predstavama o ličnostima i događajima iz prošlosti.

Često se kao izgovor za marginalizovanje objektivnog pogleda na prošlost ističe da „još nije vreme”, pa čak i da su istorijski mitovi korisni za homogenizaciju i motivaciju naroda?

Taj modus smo proživljavali poslednjih sto godina, još od formiranja Kraljevine SHS. Među onima koji su protiv srpske armije ratovali na Drini, bilo je više od polovine vojnika sa teritorija koje su 1918. ušle u sastav nove države. Da bi ta tvorevina mogla da „drži vodu”, morala su da se „lakiraju”, da se nivelišu dijametralno suprotna istorijska sećanja. Pokazalo se da međuratne stranke i političari nisu bili kadri da izađu nakraj s nasleđenim i novim antagonizmima.  Druga Jugoslavija je pak postavila gvozdeni ideološki ram i čvrstom rukom nametnula svoje viđenje istorije, koje s istinom nije imalo mnogo veze. Kada je čvrsta ruka partije i države zanemoćala krajem osamdesetih,  do temelja je razoren mit o narodnooslobodilačkoj borbi i naročito o Titu, umesto da je naučno sagledana ta istorijska gromada.

Čini se da je u posttitoističkom periodu klatno istorije zanjihano u suprotnu stranu, podjednako nekritički i mitologizovano?

Upravo tako, krenulo se s opravdavanjem, pa čak i veličanjem lidera i pripadnika pokreta koji su u Drugom svetskom ratu poraženi.  U jugoslovensku javnost je prodrla paralelna, emigrantska istoriografija koja je masovno, olako i nekritički prigrljena kao jedina, dugo skrivana istina. Znate, pojedine ideje periodično izranjaju u vremenu poput Feniksa iz pepela, a potom u pepelu ponovo nestaju. Tragedija je što je taj pepeo ono što ostane od društava koje te ideje sagore.

Bilo je istoričara i unutar Jugoslavije koju su tu vatru raspirivali?

Istina je da su pojedinci iz struke zapaljivim istupima doprineli provociranju velikih nesreća. Hranjenje javnosti revidiranom istorijom donosi i profit i medijsku pažnju. Naravno, i naklonost političara koji jašu na istom talasu. I sve to nije minulo s krajem epohe ratova devedesetih. I dan-danas, hrvatsko društvo svesno podstiče iracionalni pogled na prošlost. Političke elite na taj način ukidaju budućnost svom narodu, kome iskreno želim da, zarad sebe, što pre izađe iz tog začaranog kruga laži. U sličnom ludilu žive i Albanci. Tim pre što zapadne sile, koje su ugušile sve megalodržavne balkanske ideje, jedino za albansku pokazuju razumevanje, rukovođeni sopstvenim interesima.

Pominjete svetske sile, koje bez dileme vekovima utiču na kreiranje povesti Balkana. Svedoci smo da se njihovi istoričari često pojavljuju kao prethodnica ili logistička podrška mešanju inostranih faktora u ovdašnje prilike?

Da, to su ti takozvani eksperti, čije je znanje o našoj prošlosti po pravilu opterećeno predubeđenjima. Ljudi koji žive od grantova i donacija,  s punim autoritetom iznose zaključke o problemima čije korene u najboljem slučaju površno poznaju. I naravno uvek su u službi politike kojoj govore ono što ona želi da čuje i koja je to spremna i da plati. Iz tih krugova se, često finansirane i hrvatskim i albanskim novcem, fabrikuju knjige pod kojima se povijaju police zapadnih knjižara i biblioteka, praveći mozaik laži. Podjednako je tragično što tome kao država ne pariramo istom merom.

Šta je to što svetu treba da saopštimo o sebi, kako da im predstavimo „Srpsko pitanje” danas?

Srpsko pitanje nije marginalno pitanje, kao što to nije bilo ni u 19. i 20. veku. Ono prevazilazi granice Srbije i srpstva. Odnosi se i na narode s kojima živimo izmešani, kao i na susedne narode i države. Utiče na međunarodni poredak, tiče se interesa velikih sila na Balkanu, Mediteranu i Evropi.  Ne govorim samo o istorijskoj dimenziji srpskog pitanja već i o njegovom ekonomskom, kulturnom i političkom potencijalu. S druge strane, ovo i danas  otvoreno pitanje proizvodi posledice koje je teško sagledati i regulisati, što faktori koji kreiraju globalnu politiku moraju da imaju na umu.

A šta je ono što kao narod i država ne želimo da vidimo u istorijskom ogledalu? Koji su to ožiljci zbog kojih smo ovakvi kakvi smo?

Sustigao nas je umor od veka u kome smo prošli kroz desetak ratova, oslobodilačkih, svetskih, građanskih. Posledica je demografski umor, danas smo narod  jedinaca i penzionera. Činjenica da smo u proseku svaku šestu godinu proveli u ratu, porodila je neradni mentalitet, militarizaciju društva, kočenje procesa modernizacije. Ratovi su poništili generacijske učinke, naneli ogromne materijalne i ljudske gubitke. Srbi su u modernim vremenima tri puta stvarali i tri puta gubili državu, uz iznurivanje naporima da se dođe do ideološkog i političkog pomirenja.  Decenijama je srpski narod bio izgubljen u „jugoslovenskom vremenu”. Posle 1989. i promena koje su nastupile u Evropi zavladala je potpuna dezorijentacija. Ishod su bili ratovi i borba za „jugoslovensko nasleđe”. Nekoliko građanskih ratova su razbuktali stare i zapalili nove verske, ideološke i kulturološke podele, koje su nastavile da žive u mirnodopskom periodu. I to nije sve. Petinu 20. veka Srbija je provela pod ekonomskim blokadama, od Carinskog rata 1906–1911. do međunarodnih sankcija 1998–2000. Dve trećine prošlog stoleća Srbi su proživeli u diktaturi ili revoluciji,  uz ideološko poništavanje i potiskivanja čitavih klasa i društvenih grupa, posebno inteligencije.  U gotovo čitavoj savremenoj istoriji, Srbija nema ozbiljnog iskustva s demokratskim modelom uređenja države. Sada se mora krenuti iz temelja – od izgradnje institucija, pravnog poretka, jačanja privrede, modernizacije vojske i prosvete. Nužno je uspostaviti demokratsku klimu i parlamentarni poredak, izgraditi političku kulturu koja probleme rešava bez sukoba. Utišati postojeće i izbegavati buduće generacijske, verske i svake druge podele. I kloniti se megalomanije.

Osim ovog velikog spremanja vlastite kuće, kako treba da se ophodimo prema balkanskom i širem okruženju?

Valja nam susede, pre svega države iznikle na jugoslovenskom prostoru, pridobiti za saradnju, kroz projekte zajedničkog ekonomskog, političkog i kulturnog nastupa. Pri tome moramo da se oslobodimo predrasuda, emocija, taština. Na širem planu – voditi politiku i Istok i Zapad, od Kine do SAD. Navedeno se može postići, uz ostalo, sticanjem pouzdanog naučnog znanja o brojnim aspektima prošlosti, kritičkim sagledavanjem procesa dugog trajanja i složenog karaktera, koji daju odgovor na poneka pitanja vezana za budućnost.

Govorite dakle o procesu uspostavljanja istorijske svesti. Da li istorijska nauka  ima moć i način da masovnije utiče na javno mnjenje?

Slojeve istorijske svesti pojedinca grade porodica, škola, crkva, ideologija, politika, lična i kolektivna životna iskustva. Najtanji sloj formira istorijska nauka. Ona, nažalost, naročito malo znači generacijama koje odrastaju na mobilnim telefonima.


Komentari52
b855d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Vladislav Marjanovic
U tragediju vodi zloupotreba istorije u interesu legitimizacije dnevne politike, propagiranja odredjenih ideoloskih pogleda i fabrikovanja mitova. Ukoliko je istoricar drzi do svoje profesionalne etike, on mora da nastoji da ostane nezavisan. Moze li on to biti pogotovu ako radi u ustanovama koje su finansirane bilo od drzava, bilo od politickih stranaka, bilo od fondacija, to je isto kao i pitanje treba li sluziti carstvu zemaljskom ili nebeskom.
Леон Давидович
Како се може тврдити да историја у другој Југославији није имала много везе са истином. Само је увећавана улога КПЈ и скривани неки догађаки али је тачна била оцена фашисичких сила, оцена издаје у Априлском рату, детаљно је и истинито описан настанак НДХ и злочини, истинито су приказани и други квислинзи. Признавали су и да су повели револуцију противно инструкцијама КОМИНТЕРНЕ итд. Описали су истинито све битке, дакле главнину историје истинито су приказали.
oslobadjanje od predrasuda
Komentari iz Hrvatske kakvi su da su, tipicni su za "државе изникле на југословенском простору" koje treba "придобити за сарадњу, кроз пројекте заједничког....". Da je ovakva situacija prvi put, pa i hajde. Ali vec treba napor pa izbrojati koje je po redu ovo pozivanje na spoticanja o isti kamen.
Зорица Аврамовић
@Rale i slicni! То су оне српске земље, које су Срби, због .ебеног братства и јединства ради са браћом, како се тада лудо веровало, Словенима, својом крвљу стекли и поклонили их будућим најбруталнијим злочинцима, које је свет икада видео и доживео, уништитељима српства, српске тегобне, а славне историје, најкрволочнијим убицама и затирачима православља...
Miloš
@Tasa bratstvo i jedinstvo nam je bilo skroz nepotrebno. Još je Apis bio u pravu. A ja sve više uviđam da šteta koju čini internacionalizam da je nemerljiva.
Preporučujem 4
Tasa
Bratstvo i jedinstvo je osavremljeno nacelo Francuske revolucije SLOBODA-JEDNAKOST-BRATSTVO. U Francuskoj moze, kod nas ne moze. U svim drzavama sveta postoji, samo se drugacije zove. Negde je to zajednistvo, solidarnost, savez. Dok je bilo bratstva i jedinstva bilo je i drzave. Africka plemena su posle balkanskih ratova plasili balkanizacijom.
Preporučujem 2
Ivan Ivanovic
Hrvatski politicari idu u Blajburg zato sto zele, a u Jasenovac zato sto moraju- Hrvoje Klasic. Ne treba nista vise ni dodati ni oduzeti-fasisti!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja