nedelja, 20.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:55
BEOGRADSKE PRIČE

Obnova Karađorđeve vraća i Đumrukanu

Zgrada Đumrukane trebalo bi da podseća Beograđane i goste na mesto gde su igrane prve pozorišne predstave, ali na toj sceni igraće se folklorne predstave iz cele Srbije
Autor: Goran Vesićpetak, 13.09.2019. u 11:50

Kada sam govoreći o preobražaju Karađorđeve ulice i Savskog keja, čija je rekonstrukcija u toku, govorio o obnovi kulturnog prostora na mestu nekadašnje Đumrukane, mnogi prijatelji su me pitali kakva je to zgrada bila. Tada sam shvatio da se o prvom beogradskom pozorištu u kome je 1841. godine odigrana prva pozorišna predstava u Beogradu danas gotovo ništa ne zna.

Đumrukana, koja se nalazila u današnjoj Karađorđevoj ulici na mestu popularnog beogradskog kluba u privremenom objektu, sagrađena je 1835. godine. Nalazila se nedaleko od nekadašnje Sava-kapije u Savamali. Zgradu koja je ličila na prostranu magazu sa arkadama zidao je „prvi neimar obnovljene Srbije” Hadži Nikola Živković jer je u vreme kneza Miloša zidao mnoge zgrade u Beogradu.

Osvećenju zgrade prisustvovao je knez Miloš, a jedan od prisutnih stranih konzula primetio je i pisao svom ministarstvu da je zgrada podeljena i da je s jedne strane pozorište, a s druge magacini u kojima je uglavnom bila koža „koja baš najugodniji miris po zdanju ne prostire”.

U toku 1837. u zgradi su živeli pravnik Jovan Hadžić, poznat kao najveći protivnik Vukovih reformi, i zemunski gradonačelnik Vasa Lazarević kojima je knez Miloš poverio izradu prvog Građanskog zakonika za Kneževinu Srbiju. Jedno vreme tu su bili Austrijski konzulat i austrijska pošta. U toku 20. veka tu je bila državna carina, a u savezničkom bombardovanju Beograda 1944. Đumrukana je teško oštećena, potom i srušena.

Prva predstava odigrana decembra 1841. godine bila je ne samo prva premijera u Beogradu, već i prva javna pozorišna predstava u Srbiji za koju je „izdata pozorišna lista” i na koju je mogao da dođe svaki Beograđanin jer je, kako su pisale tadašnje novine, bila „svima javna i pristupačna”. Cena karte zavisila je od mesta, ali je Teatar na Đumruku imao šest loža „za visoka lica” sa veoma visokom cenom za to vreme – od „jednog cesarskog dukata za ložu”.

Pre tog beogradskog, pozorišta su postojala u Kragujevcu, tadašnjoj prestonici Srbije, koja su vodili Joakim Vujić i Atanasije Nikolić, ali to su bila „dvorska pozorišta”.

Kako je Beograd postao prestonica, mladi knez Mihailo Obrenović je odlučio da osnuje stalni teatar. U „Novinama serbskim” od 15. decembra 1841. godine objavljen je oglas u kome je, između ostalog, pisalo: „...Upraviteljstvo ovdašnjeg Teatra, po nalogu višem, želeći stalne aktere pri teatru imati, poziva svakog ko je u ovom hudožestvu vešt, ili koji dovoljno sposobnosti u sebi za ovo oseća, da se prijavi. Svaki će od prijavljenih nekoliko puta probe radi igrati, kome će se po tom po sposobnostima od 12 do 25 talira mesečno plata odrediti. Za ovo društvo iziskuje se još dve ženske, koje bi dovoljno sovršenstva kako u predstavljanju tako i u pevanju imale, pa će se njima također otlična plata po njihovim otličnim sposobnostima opredeliti”.

Javilo se mnogo srpskih glumaca iz Zagreba i drugih gradova tadašnje Austrije i Ugarske. Svi su želeli da igraju pozorišne predstave u slobodnoj prestonici Srbije. U Teatru na Đumruku igrana su dela domaćih pisaca: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Tvrdica”, „Ženidba i udadba”, „Prevara za prevaru”, „Zla žena”, „Ajduci”, „Pokondirena tikva”, „Simpatija i antipatija”, „Kraljević Marko i Crni Arapin” i „Smrt Uroša Petog”, ali i prevođena dela stranih pisaca kao što su „Požarina”, „Zaručnik i zaručnica”, „Razbojnici”, „Ljubomorna žena” od Kocebua, „Andželo i Ernani” od Viktora Igoa, „Manzulska mehana” i „Raskošnik” od Karla Goldonija, „Skapenove đavolije” od Molijera...

Predstave su igrane sve do avgusta 1842. godine kada je pozorište zbog bune Tome Vučića Perišića, bekstva kneza Mihaila Obrenovića iz Srbije i uspostavljanja ustavobraniteljskog režima prestalo sa radom. Pozorišne predstave bile su toplo prihvaćene od Beograđana, pa gotovo da nije bilo slobodnog mesta. O tome da se izgradi ukus beogradske publike brinuli su pozorišni kritičari Jovan Sterija Popović, Vladislav Stojadinović i Pavle Popović koji su svoje kritike objavljivali u „Novinama serbskim”.

Grad Beograd, u znak sećanja na Đumrukanu, prvo beogradsko pozorište, promenom urbanističkih planova tu lokaciju u narednim mesecima proglašava javnim prostorom namenjenom kulturi. Odmah potom, objavljujemo tender za projektovanje Đumrukane koji treba da bude zgrada sa elementima stare, ali i novim prostorom. Podsećaće Beograđane i naše goste na mesto gde su igrane prve pozorišne predstave, ali će dobiti i novu namenu. Na toj sceni igraće se folklorne predstave iz cele Srbije da bi sve veći broj turista koji dolaze u našu zemlju mogao konačno da vidi srpski folklor čije se „Srpsko narodno kolo” nalazi na listi nematerijalnog kulturnog nasleđa Uneska. Tako će se obnovom Karađorđeve i vraćanjem starog sjaja toj ulici vratiti i Đumrukana. Mnogo toga se promenilo za skoro dva veka od kako je prva zgrada sagrađena, ali i tada i sada, na Savskom pristaništu, pristaju brodovi kojima dolaze naši gosti i kojima je Karađorđeva ulica prvi susret sa našim gradom. Zato smo Karađorđevu ulicu odlučili da uredimo. Prvo smo zabranili tranzitni kamionski saobraćaj, pa ukinuli železničku prugu, potom uredili sve fasade, pomerili ulicu prema reci i obezbedili široke trotoare i pjacete ispred zgrada da bismo sada krenuli sa obnovom Đumrukane i izgradnjom javnog lifta koji će prevoziti građane do rekonstruisanog Kosančićevog venca i nazad. Tako se planski menja Beograd koji postaje grad za ljude i koji se seća svoje prošlosti.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari1
9d219
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Mare
Djumrukana treba biti izgradjena u svom izvornom izgledu bez dodatih savremenih elemenata,jer je to mozda i jedini deo grada koji nije unisten socijalistickim i savremenim zgradama,pritom je to najlepsi pogled na grad sa NBG strane i mostova.Fasade u Zemunu su odlicno uradjene,koriscene su svetlije boje fenomenalno izgleda.U Brankovoj sam primetio da su neke fasade okrecene tamnim bojama,jedna fasada mi je zapala za oko okrecena je u tamno sivu sa belim linijama.BG treba bela,zuta boja, kao Bec.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja