Mnoge ratove Rusija je vodila… A koliko je u svim tim ratovima bilo izdajnika? Da li je ikada bilo zapaženo da je ruskom vojniku izdajstvo ukorenjeno u duši? A sada najednom – u najpravičnijem društvenom uređenju i u najpravičnijem ratu – milioni izdajnika iz običnog naroda. Kako to da prihvatimo? Čime da objasnimo?
Možda upravo ovaj kratki odlomak iz poznatog dela Aleksandra Solženjicina „Arhipelag GULAG”, koje je sudbonosno uticalo na njegov život, najbolje dočarava i razlog zašto ga je napisao. „Plašim se i usta da razvežem: možda je ipak problem u državnom uređenju”, dodaje on, citirajući prastaru rusku poslovicu koja ovako opravdava padanje u zarobljeništvo: „Od roba išta, od groba ništa.”
Roman je upravo objavljen kod nas u izdanju „Akademske knjige” u prevodu Vidaka Rajkovića (u tri knjige). Reč je o umetničkom i istorijskom delu o represiji u Sovjetskom Savezu od 1918. do 1956. godine, koje se temelji na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Inače ovo delo je na srpskom prvi put objavljeno pre nešto više od tri decenije (1988) u izdanju kuće „Rad”, što je tada ocenjeno kao događaj sezone. „Akademska knjiga” je sada koristila isti prevod, ocenjen kao visoko kvalitetan.
Solženjicin (1918–2008) ovo delo je tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968). Prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam autor odredio je taj svoj rad kao književno istraživanje, a u njemu je na dokumentovan i publicistički način izneo nebrojene činjenice staljinističke represije, potkrepljene brutalnim dokazima.
Još na samom početku autor kaže:„Oni koji dolaze na Arhipelag da upravljaju njime prošli su škole MVD (Ministarstva unutrašnjih poslova). Oni koji dolaze da ga čuvaju idu preko vojnih komesarijata. Oni koji kao vi i ja, dragi čitaoče, idu da onamo ostave kosti imaju samo jedan put, jedan jedini i obavezan – hapšenje.” A pri hapšenju tokom dana, piše Solženjicin, obavezno postoji trenutak „u kome vas bilo kradom, po kukavičkom sporazumu, bilo javno i razmetljivo, s potegnutim pištoljima, vode kroz gomilu jednako nevinih kao i vi i jednako osuđenih na zlu ljudsku kob”. A potom dolazi prva ćelija kao prva ljubav, daktilografsko odeljenje gde se vrše ispitivanja, netačni stenogrami, mrcvarenje iz noći u noć gde je sužanj podvrgnut mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine.
„Prvi dan u logoru! Ni dušmanin ga nemao! Svest se u plasama razmešta, nije sposobna da primi sve grozote. Šta će biti, šta će sa mnom biti? – svrdla ti i svrdla u mozgu… Dan bez kraja i konca. Nosiš nosiljku, guraš kolica; sa svakim kolicima dan je kraći samo pet, deset minuta, glava je samo zato i slobodna da prebira: šta će, šta će biti?”, piše Solženjicin. Ali to je samo početak, jer sledi glad, spavanje na golim daskama, bolest… „Ko ne radi – taj ne jede!”, glavna je parola ispisana, kako Solženjicin kaže, „voljenom nam crvenom bojom”. Sve ovo su ipak manje surove slike od onih u kojima caruju teror, strah, ubistva, izdaje, cinkarenje, klanje…
Zbog ovog dela Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, zatim, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Ipak, kao što su mnogi potvrdili, po povratku u Rusiju, više nije imao takav politički uticaj kakav je imao dok je živeo u izgnanstvu. Ovaj sovjetski i ruski pisac dramaturg, publicista, pesnik, društveni i politički radnik, dobitnik Nobelove nagrade za književnost (1970), tokom dve decenije je kao disident (od šezdesetih do osamdesetih godina dvadesetog veka) aktivno istupao protiv komunističkih ideja, protiv političkog ustrojstva SSSR-a i politike njegovih vlasti. Romanom „Jedan dan Ivana Denisoviča” uzburkao je svetsku književnu javnost, a ostaće upamćen upravo po delu „Arhipelag GULAG”, koje je sada ponovo pred našim čitaocima.
Poslednju glavu romana Solženjicin je naslovio „Zakon danas”, a sam na kraju knjige kaže da bi bilo ispravnije da ju je naslovio: zakona nema. I objašnjava: „Ista ona stara podmukla zatvorenost, ista ona stara magla nepravde lebdi u našem vazduhu, lebdi nad našim gradovima – gušća od dima iz gradskih dimnjaka. Evo, i u drugoj polovini ovog veka stoji ogromna država opasana čeličnim obručima; obruči su opet tu, a opet – zakona nema.”
Josif Brodski: Solženjicin je Homer sovjetske vlasti
Josif Brodski je svojevremeno o ovoj knjizi rekao: „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige ’Arhipelag GULAG’ ja bih nazvao genijem ’socijalističeskog realizma’. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja ’Ilijade’ zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje ovog romana biti jednako prijatno kao i čitanje ’Ilijade’ danas. Ali ako ’GULAG’ ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.”
