sreda, 23.10.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:58
KULTURNI DODATAK

Veliko drveće na poljani smrti

Do dnevnika Diane Budisavljević rediteljka Dana Budisavljević je došla slučajno, kada ga joj je jednom prilikom pokazala direktorka spomen-područja „Jasenovac” Nataša Jovičić. Rad na pripremi filma koji je u Puli osvojio sve glavne nagrade, trajao je godinama
Autor: Bojan Munjinpetak, 20.09.2019. u 10:55
Дана Будисављевић (Фото: Владимира Спинделр)

Ništa nije nagoveštavalo ovakvu katarzu. Bar ne na proteklom filmskom festivalu u Puli. Nakon sjaja, moćnih rediteljskih i glumačkih imena i nakon velikih filmova u vreme Jugoslavije, koji su često osvajali nagrade u Evropi i svetu, pulski festival je u poslednjih 25 godina bio manje-više mesto filmova srednjeg dometa hrvatske postratne produkcije. A onda se ove godine pojavio film rediteljke Dane Budisavljević pod nazivom Dnevnik Diane Budisavljević, koji je pomeo trenutnu konkurenciju, odneo glavne nagrade za najbolji film, režiju i nagradu publike, kao i nagradu za muziku, montažu, nagradu Fedeora za najbolji hrvatski dugometražni film i nagradu Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana – i vratio ovom festivalu umetnički i društveni ugled. Najvažnije od svega, ovaj film koji govori o spasavanju srpske dece i žena u vreme ustaškog režima u Hrvatskoj u Drugom svetskom ratu, kao da je olakšao dušu mnogima koji i 25 godina nakon poslednjih ratova i dalje u ovoj zemlji slušaju o nasilju i mržnji.

Kada recimo preživeli logoraš nakon 80 godina stoji u prostoru dečjeg logora u Gradišci, on se čudi velikom drveću koje je u međuvremenu izraslo na toj poljani smrti na kojoj su mu oduzeli majku koju više nikada nije video i onda vam ta iskrena, goto

Film Dnevnik Diane Budisavljević istinita je priča koja se temelji na dnevniku Austrijanke Diane, rođene Obexer, koja se udala za Julija Budisavljevića, hirurga srpskog porekla, s kojim je između dva rata u Zagrebu živela već kao pedesetogodišnja žena udobnim građanskim životom. Sve do 1941. godine. Tada je od svoje jevrejske krojačice šapatom saznala da u Hrvatskoj već postoje razni logori za Jevreje i Srbe i da se u njima ne događa ništa dobro. Bio je to okidač za njenu savest i početak neizmernog iskušenja za jednu hrabru ženu, koja je u roku od 24 sata odlučila da zameni svoj dobrostojeći komfor za opasan i neizvestan pothvat spasavanja hiljada žena i dece u ustaškim logorima. Diana je u svom stanu okupila malu grupu svojih prijatelja i čestitih ljudi, svesna da su svi oni, uključujući i njenog muža Julija Budisavljevića, u opasnosti da budu odvedeni u logor ili da ih jednostavno pojede mrak. S obzirom na to da je bila Austrijanka, mogla je srećom potegnuti razne veze da bi dobila neki „ausvajs” i uopšte mogla stići do te dece u logorima. Film na krajnje uverljiv i potresan način pokazuje taj tegoban put kroz iglene uši Diane Budisavljević da bi tu decu izvukla iz logora u kojima se masovno umiralo svaki dan. Za rediteljku Danu Budisavljević, (koja je tek naknadno saznala da je u srodstvu sa ratnim parom Budisavljević) ne mali posao je bio da rekonstruiše sve detalje ove humanitarne akcije u nemogućim ratnim uslovima. Do dnevnika Diane Budisavljević rediteljka je došla slučajno, kada ga joj je jednom prilikom pokazala direktorka spomen-područja „Jasenovac” Nataša Jovičić. Rad na pripremi filma trajao je godinama, u kojima je Dana Budisavljević sa saradnicima morala da pregleda gomilu arhive, da razgovara sa stotinama svedoka i da prevrne svaki kamen da bi verno rekonstruisala šta se sve događalo u logorima za decu u tim strašnim vremenima. „Morala sam da savladam nova znanja i veštine kako bih se mogla nositi s tako velikim projektom. Zato je sve trajalo skoro deset godina, ali rezultat je konačno tu. Kada ulazite u toliko osetljivu temu, morate se uveriti da se sve tako dogodilo, i morate pronaći filmski jezik koji može preneti tako veliku priču,” kaže Dana Budisavljević.

Igrano-dokumentarni film kao što je „Dnevnik Diane Budisavljević” opasna je forma, jer je teško spojiti jedan i drugi žanr, zato ono što je ovaj film učinilo toliko potresnim i toliko umetnički relevantnim jeste, kratko rečeno, što njeni dokumentarni delovi deluju poetski razarajuće, a njeni igrani delovi ubitačno dokumentarno. Kada recimo preživeli logoraš nakon 80 godina stoji u prostoru dečjeg logora u Gradišci, on se čudi velikom drveću koje je u međuvremenu izraslo na toj poljani smrti, na kojoj su mu oduzeli majku koju više nikada nije video i onda vam ta iskrena, gotovo naivna obuzetost starca životom prirode na mestu užasa naprosto slama srce. Ili kada jedna od preživelih logorašica nežno miluje ispucalu farbu sa zidova u kući logora u kojoj je pre 80 godina gledala kako potpuno izgladnela deca umiru svaki dan. Za ekipu glumaca među kojima su bili Mirjana Karanović, Igor Samobor, Ermin Bravo, Areta Ćurković, Krešimir Mikić, Tihomir Stanić, Vili Matula i drugi, može se reći da su svoje uloge odigrali sa merom neke turobne koncentracije, znajući da nikakvo glumačko naglašavanje za tako strašnu temu nije potrebno. Ulogu Diane Budisavljević briljantnom i minucioznim gestom odigrala je glumica Alma Prica. „Diana je bila dokaz odbrane ljudskosti; neko ko je u tako zastrašujućim okolnostima išao protiv njih, a pred očima je imala samo sudbinu te dece i ljudi”, kaže Alma Prica, ističući kako je ponosna što je takva žena uopšte živela u Zagrebu u tako strašna vremena.

Diana Budisavljević (Foto Vikipedija)

Diana Budisavljević je zaista bila naša heroina Drugog svetskog rata. Besmisleno ju je uspoređivati sa Šindlerom koji je od sigurne smrti spasio preko hiljadu Jevreja ali ona jeste iz tih logora izvukla preko deset hiljada dece i napravila je ono što je mogla; dala ih je na brigu humanitarnim organizacijama ili porodicama koje su htele da o njima brinu. Rediteljka kaže: „Diana Budisavljević je bila drugačija heroina. Nije bacala bombe, nosila pištolj, niti bila ilegalka, već gospođa iz visoke klase koja je sasvim drugim sredstvima krenula u riskantnu akciju. Svojom upornošću, nepristajanjem na ’ne’ i nepristajanjem na zločin, ona je, zapravo, bila rodonačelnica onoga što danas zovemo građanski aktivizam.” Nakon upada ustaške policije u stan gde je Diana sa saradnicima upravo pakovala pakete pomoći za logor i kada je prvi put osetila direktnu opasnost da i sama strada ona je u njen dnevnik zapisala: „Znala sam da moramo nastaviti dalje uprkos rizicima, jer moj život nije vredniji od života nedužnih, posebno dece.” Film „Dnevnik Diane Budisavljević” upravo svojom neizmernom ljudskošću i blagošću optužuje više od optužbe. On razotkriva zločin najviše pokazujući one koji su se svojski i bez glasa protiv njega borili. On optužuje i posramljuje sve fašiste ovog sveta, tako što mu nije potrebno da po stoti put prstom pokazuje na njih nego tako što im iz ruke uzima nevina stvorenja koja su takvi ljudi osudili na smrt. Ili kako kaže rediteljka filma: „Mi živimo zaključani u 1941. i šamaramo se ustašama i partizanima, potpuno nefunkcionalno i ispražnjeno od smisla. Pogled na Dianu i njene saradnike je izlazak iz te rovovske bitke u kojoj se gušimo. Ta priča o običnoj ženi koja želi da pomogne u nemogućim okolnostima je priča o veri da možemo bolje i ta vera je beskrajno važna.”

Film ne završava hepiendom i pokazuje da traumatična sudbina Diane Budisavljević u toku rata nije bila nimalo laka ni nakon njega. Komunističke vlasti oduzele su joj bez milosti svu arhivu i kompletne popise desetine hiljada dece koje su Diana i njeni saradnici brižljivo vodili četiri ratne godine i ti popisi nikada do danas nisu pronađeni. Zbog toga mnoga deca ne samo da nikada više nisu pronašla svoje roditelje nego nikada nisu saznala ni svoja prava imena, koja su jedino postojala u tim zaplenjenim arhivama. Zašto su posleratne vlasti to učinile? Sigurno zato što je Diana bila ’buržujskog’ porekla i zato što nisu mogle dopustiti da jedna ’Austrijanka’, bude zaslužna za tako veliki humanitarni pothvat. U svakom slučaju ono što znamo jeste da je taj udarac za Dianu bio toliko velik da je nakon rata zauvek zaćutala, da o ovako ogromnoj akciji nije pričala čak ni najbližima a njen dnevnik pronašla je sasvim slučajno njena unuka nakon njene smrti 1978. godine.

U Puli je pet hiljada ljudi ovaj film gledalo bez daha, nakon kojeg su usledile takve ovacije, koje se, kažu Puljani, ne pamte godinama. „Ta projekcija u Areni je bila nešto što ću pamtiti za ceo život, i samo da sam to doživela, to bi mi već bila dovoljna nagrada”, kaže rediteljka Dana Budisavljević. „Mislim da je publika, osim što je jako emotivno doživela film, doživela njega i kao neku nadu. Da nismo svi grozni, da je i u tim najgorim vremenima ipak bilo sjajnih ljudi…”

Japanska umetnica Akiko Sato, nakon odgledanog filma o Diani rekla je kako joj on govori da je možda i ona, nekad kroz istoriju, spasena zaslugom jedne nepoznate žene. A možda smo to i svi mi. Zato „Dnevnik Diane Budisavljević”, koji jeste film o najboljim ljudima u najgorim vremenima, postavlja nama pitanje, mimo svake politike i ispod bilo koje istorijske ogorčenosti, šta bismo morali dobro da uradimo juče, danas ili uvek za bilo koje nevine ljude oko nas.


Komentari12
aa037
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Дечак
Поздрав Дани Будисављевић и велико, ВЕЛИКО ХВАЛА за овај филм (кога сам летос видео у Јелси на Хвару), који нас је све изненадио и одушевио.
Zoran BL
Da, sjajan tekst. A mi Srbi se moramo zapitati šta je to sa nama? Pa, nekoliko decenija Dijana je bila skoro zaboravljena! Završio sam davno studije istorije u Srbiji a da nikad čuo za nju nisam! Ako je istoriografija bila pod cenzurom, šta je sa Crkvom? Ko je branio našoj emigraciji da priča i piše o Dijani? Zašto joj Srbi nisu podigli spomenik, recimo, u Čikagu? Ili napisali neku knjigu. Upoznao sam neke dede koje je ona spasila. Ćutali su 70 godina!!! Jugoslovenstvo bi preskupo!!!
Деда Ђоле
Поздрав Дани и велико, ВЕЛИКО ХВАЛА за овај филм (кога сам летос видео у Јелси на Хвару), који нас је све изненадио и одушевио.
Јаблан
Поред дневника Диане Будисављевић и филма који је по том двенику снимљен овде је у првом плану и редитељка тога филма Дана Будисављевић. Међутим, ни тог двевника, ни те Диане, ни тог филма ни те Дане не би било да није било усташког злочина и да жртве тога злочина нису била и невина деца. Диана је Немица која, без обзира на мотиве, спашава животе српске деце а Дана покатоличена Српкиња која се с више него једним довољним разлогом диви тој Немици и то је оно што цео так контекст чини надреалним.
mujica
Nije svakidašnja ni historija porodice kojoj pripada rediteljka Dana. Naime, njeni preci, Srbi, pravoslavci su prešli na katoličanstvo. Verujem da se danas Dana ne svrstava u korpus naroda njenih predaka ni po veri ni naciji. To se zove asimilacija.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja