Postala je uobičajena praksa da glavne informativne emisije počinju vestima iz „crne hronike”, najčešće su to izveštaji o saobraćajnim nesrećama, ali i svirepim porodičnim zločinima.
Samo tokom ove godine ubijeno je 17 žena i četvoro dece rukom onih koji bi, da je sreće, trebalo da ih štite i vole: muževa (sadašnjih i bivših), ljubavnika, očeva... Ono što posebno zabrinjava jeste činjenica da su najteži zločini izvršeni na svirep način, ubodima nožem ili kao posledica teškog batinanja.
Na televizijama postoje specijalizovane emisije i novinari koji rasvetljavaju ubistva i pljačke, ali još uvek niko nije uspeo da nam barem donekle objasni odakle ta surovost, bes, mržnja... Kako ljudima tako često padne mrak na oči i nagon da unište tuđe pa i svoj život? Ko zna odgovor na čitav niz pitanja: psihijatri, defektolozi, psiholozi, kriminolozi... Da li su televizije sve učinile? Koliko često vidimo dokumentarne zapise iz zatvora koji bi, možda, delovali otrežnjujuće na potencijalne zločince pre nego što krenu u krvavi pir?
U ponedeljak 16. septembra Jutarnji program RTS-a je posvetio nekoliko minuta problemu sve učestalijih ubistava žena, a osnovna teza je bila kako prepoznati nasilnika. Malo vremena za važnu i opsežnu temu koju bi valjalo rasvetliti iz svih uglova.
Istraživanja koja smo nedavno čuli pokazuju katastrofalno stanje nacije u kojoj svaki četvrti muškarac smatra da šamaranje žena nije nasilje, a svaka deseta devojka je uverena da šamar koji je primila ne predstavlja nasilje. Gde mi to živimo i na koga se ugledamo? Ko je vaspitao te ljude i ko im je ulivao sisteme vrednosti? Naime, neka trpi šamare zato što nema gde da pobegne bez para, zaposlenja i stana, neka pomisli „bolje da udari mene nego da prebije decu”, a ima i onih koje će taj šamar naplatiti šopingom i novom „luj viton” torbom... A nasilnik je nasilnik i pijan i trezan i blatnjav i u odelu s etiketom „hugo bos”.
Đaci još nisu ni nabavili sve udžbenike ni ispisali raspored časova, a već je stigla vest o vršnjačkom nasilju u prvom razredu srednje škole u Barajevu. Devojčica je trpela seriju šamara od dve vršnjakinje, a okupljeni učenici su gledali, dobacivali i navijali. Direktor škole kaže da za takvo nasilničko ponašanje krivicu snose i rijaliti programi, roditelji tvrde da je posao škole da uči decu da razlikuju dobro od zla, a nastavnici da su roditelji ti koji treba da vaspitavaju decu. Mlade ljude ne samo što niko ne uči šta znači pojam stida već se hvališu svojim nedelima i snimaju ih mobilnim telefonima i „kače” na internet. Po njima je sramota biti fin, siromašan i štreber. Sve ostalo je kul.
