sreda, 13.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 00:18
INTERVJU: KUDUZ ONIKEKU, koreograf

Koju to pesmu peva razbijena duša

Kada opasna pitanja identiteta, vlasništva i pripadanja umetnemo u raspravu o migraciji, vidimo kako je plemenski pojam nacionalizma fenomen koji se uspešno „uhakovao” u fine ideale evropskog humanizma
Autor: Borka Golubović-Trebješaninutorak, 24.09.2019. u 22:18
(Фото QDance)

 

53. BITEF

Nigerijski koreograf Kuduz Onikeku, svakako je najautentičnija ličnost ovogodišnjeg 53. Bitefa. Na ovogodišnjem festivalskom izdanju u zvaničnoj selekciji predstavio se ostvarenjem „YUROPA” koja je izvedena na sceni „Raša Plaović” Narodnog pozorišta u Beogradu kao šesta premijerna predstava.

– Prema grčkoj mitologiji, feničansku kraljicu, Evropu, kidnapovao je Zevs, i ona je postala prva kraljica Krita, mesta nastanka slučajne kulture. Međutim, ono što je gotovo zaboravljeno jeste da je Evropa zapravo udajom došla na feničanski dvor kroz trgovinski sporazum sa Joruba kraljevstvom sa dalekog zapada Afrike, pa je zato dobila ime „YUROPA”. Razni prevodi tokom vremena izbrisali su odrastanje Evrope ali je mit o njoj, srećom, opstao u jugozapadnom delu Nigerije, te je prenošen kroz basne, usmenu poeziju, pesme i ples – priča za „Politiku” Kuduz Onikeku i naglašava:

– Moja izvorna namera bila je da jednostavno postavim putovanja i susrete u samu srž egzistencijalnih pitanja o tome šta znači zainteresovati sebe za ono što postoji na drugom kraju sveta. Kakav je to večiti odnos između Afrike i Evrope kroz prostore i vreme? Kada se to radost susreta s drugim pretvorila u užas stvaranja pakla za putnika? Šta znači migracija? Šta je oduvek značila, a koje je njeno značenje danas?

Koji su bili vaši motivi da radite ovu predstavu?

U predstavi „YUROPA”, mladi putnici (tri plesača i muzičar) kreću putem Evrope iz Lagosa. Nikakva određena svrha nije pripisana njihovoj odiseji, osim činjenice da je „YUROPA” mit koji smo mi sami stvorili pa se, shodno tome, usredsređujemo na putovanje pre nego na odredište. „YUROPA” je predstava koja nastoji da iznova osmisli novi mit, od postojećih priča o imigraciji, od činjenica do fikcije, od realizma do apsurdizma, u pokušaju da dođe do verzije naše zajedničke stvarnosti koja je puna nade i nudi optimističnu perspektivu za naše zajedničke budućnosti. Kako se čovek nosi sa problemima imigracije u ovom sadašnjem trenutku u kome se nalazi svet, suočen sa humanitarnim i ekonomskim krizama?

Po čemu je za vas bio osoben rad na predstavi „YUROPA”?

U predstavi „YUROPA” mi predstavljamo tri tela u tranzitu, u tranziciji i u transu. Improvizovano mesto gde je sve neprijatno, gde ništa ne ide prema planu. U mojoj glavi, „YUROPA” je postavljena u pokušaju da se ponište, rasparaju slojevi nasilja i dominacija od strane dominantnog tela nad drugim, kako da tela koja su pretrpela nasilje ponovo stoje uspravno? Koju to pesmu peva razbijena duša? Koje su misli moguće u zarobljenom umu? Kakav stav čovek da zauzme pred ljudima koji su i tokom istorije i u sadašnjosti komunicirali jezikom nasilja, sa potpunim prezirom prema onome što nas čini ljudima – kretanju. Onemogućiti ljudima da se kreću prema samoodržanju znači negirati njihovu ljudskost. Ovaj komad je poziv na menjanje bića koje je postevropska emigracija tokom proteklih pet vekova u odnosu prema takozvanom tamnom kontinentu napravila od svih nas, društveni nered koji je i šizofren i licemeran. On pokazuje kako su ova poremećena društva, kroz svoje procese industrijalizacije i hiperkapitalizma, simultano stvarala nove ljude i novu siročad od kojih ovi drugi sada preuzimaju ogroman rizik iseljavanja i zatim i naseljavanja globalnih prestonica, granica i obala, bez ikakve druge svrhe i cilja osim dobrovoljne želje da postanu „ljudi”.

U čemu je snaga vaše predstave?

Nije teško ustanoviti mnoštvo razloga zbog kojih bi istorija uzimanja transatlantskih robova morala da nastavi da proganja sećanje sveta i njegov osećaj za rasuđivanje, ona je i dalje neizbežna kritika evropskog humanizma. A upravo sa ovim brendom humanizma Evropa želi da definiše sve nas, da definiše šta je legalno a šta nije.

Ovaj komad jednako postavlja i pitanje šta je ljudsko? S kim bi trebalo da se postupa na human način, s kim ne bi? Ona je potraga za uspostavljanjem jednog novog poretka, novog plemena koje je oslobođeno stereotipa i unapred shvaćenih pojmova. Plemena nomada koji pevaju i igraju, koji se drže za ruke od Afrike do Evrope, bacaju iskren pogled na Evropu i šire krug u potrazi za novim teritorijama, za prostorima ironije kojima nedostaje površni sjaj i sladunjave priče. Zato što kada opasna pitanja identiteta, vlasništva i pripadanja umetnemo u raspravu o migraciji i rastućoj globalnoj krizi gostoprimstva, počinjemo jasno da vidimo kako je plemenski pojam nacionalizma fenomen koji se uspešno „uhakovao” u fine ideale evropskog prosvetljenja, univerzalizma i evropskog humanizma, one o slobodi, jednakosti i bratstvu.

Šta vas je opredelilo za ovakav scenski izraz?

Ples i muzika oduvek su bila moja omiljena sredstva da izrazim zamršene senzibilitete, jer idu pravo u srž onoga što nas čini ljudskim zato što nas oni povezuju sa našom sposobnošću da osetimo bol, radost, tugu, pobedu, ranjivost i snagu drugog, bez razdvajanja. I kada kažem ples i muzika, ne govorim o zabavi već o sofisticiranom načinu obezbeđivanja neograničenog pristupa dubljoj dubini tela i korišćenju muzike kao zvučnog okidača, o otkrivanju slojeva inhibicije i traumatičnih priča, kako u našim telima tako i u našim podsvestima.

Nismo dovoljno upoznati sa nigerijskom pozorišnom, kao ni plesnom scenom. Koje su njihove specifičnosti?

Ne mogu da govorim o nigerijskoj pozorišnoj i plesnoj sceni zato što je to zemlja čija veličina otprilike odgovara veličini polovine svih šengenskih zemalja. Uglavnom se usredsređujem na ono što radimo kao savremena plesna i muzička kompanija. Većina naših radova ukorenjena je u Joruba filozofskom pristupu umetnosti i estetskoj lepoti. Turneje po Evropi nisu nešto što nas baš motiviše zato što su vize i nelogična ograničenja za crna tela svakako realnost, tako da je, shodno tome, naša pažnja usmerena na vanprostornu bezvremensku budućnost i veoma smo pod uticajem svega što se događa u Evropi koja se, siguran sam, jednako bavi savremenim evropskim pitanjima.


Komentari2
d429b
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

ma kako da ne
Ma da, evropska kritsko-mikenska kultura dosla nam je iz Nigerije. Važi. To je sad u modi, politički korektno.
Zorka Papadopolos
Uticaj egipatske gradnje i crteza na kritsko-mikensku kulturu je ocigledan, a Egipat je u Africi, dobro, nije u Nigeriji... Mada, odnos Egipta i kulture crnaca sa juzne granice nije zanemarljiv. Nisam strucnjak, ali sam vise puta obilazila Krit, a i muzej africke kulture u Parizu. Druga stvar je sto ova migracija, ciji smo svedoci, ima za uzrok pre svega prenaseljenost/siromastvo Afrike i promenu klime, a ne neke motive u vezi sa kulturom.
Preporučujem 1

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja