Čuvar vatre na Kosančićevom vencu

Naslov izložbe „Vedar duh sa Kosančićevog venca br. 19” za mnoge iskusne poznavaoce slikarstva dovoljno je rečit, čak i ako se ne pomene ime umetnika čijih se dela do 14. oktobra podsećamo u Prodajnoj galeriji „Beograd”. Jer, Branko Lale Stanković (1915–1989) ostao je u sećanju prestoničke umetničke scene baš kao takav karakter, „jedan od čuvara vatre” iz generacije naših umetnika koji su naseljavali legendarnu „Kuću slikara” na pomenutoj adresi, na kojoj se danas nalazi izlagački prostor u kojem je ova postavka i smeštena. Izbor njegovih dela treća je tematska izložba posvećena stvaraocima koji su se životno i umetnički sabrali na tom jedinstvenom mestu, prethodno su 2016. tu bili radovi Slobodana Gavrilovića, a 2017. Aleksandra Tomaševića.

„Onižeg rasta, guste malo prosede kose, živahan, u mladosti vrsni fudbaler, brzo je postao jedan od omiljenih stanara na pomenutoj adresi. Ta kuća, zaštitni znak umetničkog duha Beograda sredine prošlog stoleća, takozvani mali Vavilon iznad Save, bila je žarište umetničkog stvaralaštva, epicentar gde su nastajala takva umetnička dela, koja su vremenom stekla status muzejskih predmeta. Zato je ta neobična stambena zajednica bila za Stankovića istinska oaza, u kojoj je sa svojom ženom (inače, model za čuvenu sliku Jovana Bijelića ’Devojka sa knjigom’) pronašao mir i slobodu”, piše o Stankoviću Petar Petrović, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Beogradu, ujedno i autor izložbe. Primećuje, potom, i da je bilo logično da se priča o njemu ispriča na mestu koje je on lično odabrao za trajno prebivalište.

Kroz pejzaže, gradske prizore, enterijere, mrtve prirode i portrete za koje se Petrović odlučio provejava, kako je ocenio u tekstu kataloga, „doslednost i privrženost poetici intimizma i kolorizma beogradske škole međuratnog perioda, na iskustvima jednog suptilnog likovnog jezika kakav su negovali Nedeljko Gvozdenović ili Ljubica Sokić”. Uspevao je da svakoj slici da meru i sklad, dok je u svakoj temi prepoznao dobrotu i plemenitost.

Umetnički jezik kojim se služio od prve samostalne izložbe 1936. pa nadalje, Stanković je sticao na studijama slikarstva i vajarstva u Umetničkoj školi u Beogradu 1932–1938. gde su mu, u za našu umetnost važnom periodu između dva rata, profesori bili listom velikani: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović, Nikola Bešević i Toma Rosandić. „Pored sporta, koji mu je obeležio detinjstvo i mladost, i slikarstva, koje mu je bila budućnost, Stanković se u svojim tridesetim posvetio i pedagoškom radu”, podseća Petrović i dodaje da je „generacije đaka likovno opismenio u gimnazijama u Knjaževcu, Požarevcu i najviše u Beogradu, gde je bio jedan od omiljenih profesora u nekadašnjoj Četvrtoj beogradskoj gimnaziji (sve do 1968. kada se potpuno posvećuje slikarstvu)”. U prvim posleratnim godinama bio je angažovan i kao sekretar ULUS-a.

U međuvremenu, boravio je u mnogim gradovima na studijskim putovanjima – obišao je gotovo celu Evropu da bi tokom 1973. bio i u Americi. Nakon tih putešestvija nastao je njegov ciklus slika pod nazivom „Gradovi Evrope i Amerike”, većinu tih dela izložio je u tek otvorenom Centru „Sava”, u čast Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji 1978, ali je ceo ciklus kasnije poklonio Šapcu, gradu svog detinjstva i mladosti, gde je u adaptiranom prostoru poznate Dunjića kuće njegov legat bio svečano otvoren 1988. Pozne dane života spokojno je, nakon toga, provodio slikajući u miru i tišini svog ateljea, uspevši da stekne brojne poštovaoce, kojih ima i danas, pune tri decenije od njegovog odlaska.