četvrtak, 12.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:02

Čuvar vatre na Kosančićevom vencu

U Prodajnoj galeriji „Beograd” do 14. oktobra podsećamo se života i stvaralaštva Branka Laleta Stankovića, jednog od umetnika koji je živeo i radio u nekadašnjoj „Kući slikara”
Autor: Milica Dimitrijevićčetvrtak, 10.10.2019. u 20:20
„Плава врата”, 1967.

Naslov izložbe „Vedar duh sa Kosančićevog venca br. 19” za mnoge iskusne poznavaoce slikarstva dovoljno je rečit, čak i ako se ne pomene ime umetnika čijih se dela do 14. oktobra podsećamo u Prodajnoj galeriji „Beograd”. Jer, Branko Lale Stanković (1915–1989) ostao je u sećanju prestoničke umetničke scene baš kao takav karakter, „jedan od čuvara vatre” iz generacije naših umetnika koji su naseljavali legendarnu „Kuću slikara” na pomenutoj adresi, na kojoj se danas nalazi izlagački prostor u kojem je ova postavka i smeštena. Izbor njegovih dela treća je tematska izložba posvećena stvaraocima koji su se životno i umetnički sabrali na tom jedinstvenom mestu, prethodno su 2016. tu bili radovi Slobodana Gavrilovića, a 2017. Aleksandra Tomaševića.

„Onižeg rasta, guste malo prosede kose, živahan, u mladosti vrsni fudbaler, brzo je postao jedan od omiljenih stanara na pomenutoj adresi. Ta kuća, zaštitni znak umetničkog duha Beograda sredine prošlog stoleća, takozvani mali Vavilon iznad Save, bila je žarište umetničkog stvaralaštva, epicentar gde su nastajala takva umetnička dela, koja su vremenom stekla status muzejskih predmeta. Zato je ta neobična stambena zajednica bila za Stankovića istinska oaza, u kojoj je sa svojom ženom (inače, model za čuvenu sliku Jovana Bijelića ’Devojka sa knjigom’) pronašao mir i slobodu”, piše o Stankoviću Petar Petrović, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Beogradu, ujedno i autor izložbe. Primećuje, potom, i da je bilo logično da se priča o njemu ispriča na mestu koje je on lično odabrao za trajno prebivalište.

Kroz pejzaže, gradske prizore, enterijere, mrtve prirode i portrete za koje se Petrović odlučio provejava, kako je ocenio u tekstu kataloga, „doslednost i privrženost poetici intimizma i kolorizma beogradske škole međuratnog perioda, na iskustvima jednog suptilnog likovnog jezika kakav su negovali Nedeljko Gvozdenović ili Ljubica Sokić”. Uspevao je da svakoj slici da meru i sklad, dok je u svakoj temi prepoznao dobrotu i plemenitost.

Umetnički jezik kojim se služio od prve samostalne izložbe 1936. pa nadalje, Stanković je sticao na studijama slikarstva i vajarstva u Umetničkoj školi u Beogradu 1932–1938. gde su mu, u za našu umetnost važnom periodu između dva rata, profesori bili listom velikani: Beta Vukanović, Ljubomir Ivanović, Ivan Radović, Nikola Bešević i Toma Rosandić. „Pored sporta, koji mu je obeležio detinjstvo i mladost, i slikarstva, koje mu je bila budućnost, Stanković se u svojim tridesetim posvetio i pedagoškom radu”, podseća Petrović i dodaje da je „generacije đaka likovno opismenio u gimnazijama u Knjaževcu, Požarevcu i najviše u Beogradu, gde je bio jedan od omiljenih profesora u nekadašnjoj Četvrtoj beogradskoj gimnaziji (sve do 1968. kada se potpuno posvećuje slikarstvu)”. U prvim posleratnim godinama bio je angažovan i kao sekretar ULUS-a.

U međuvremenu, boravio je u mnogim gradovima na studijskim putovanjima – obišao je gotovo celu Evropu da bi tokom 1973. bio i u Americi. Nakon tih putešestvija nastao je njegov ciklus slika pod nazivom „Gradovi Evrope i Amerike”, većinu tih dela izložio je u tek otvorenom Centru „Sava”, u čast Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji 1978, ali je ceo ciklus kasnije poklonio Šapcu, gradu svog detinjstva i mladosti, gde je u adaptiranom prostoru poznate Dunjića kuće njegov legat bio svečano otvoren 1988. Pozne dane života spokojno je, nakon toga, provodio slikajući u miru i tišini svog ateljea, uspevši da stekne brojne poštovaoce, kojih ima i danas, pune tri decenije od njegovog odlaska.


Komentari4
57cba
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

GoraN
Svidja mi se prilozena slika.
Siniša Stojčić
Ostavio je ogroman legat Kladovu, radio je krajeve pre potapanja zbog izgradnje HE Djerdap. Ne znam gde su te slike završile. Najverovatnije u privatnim kolekcijama, iako je Branko insistirao da slike ostanu u zavičajnoj galeriji u Kladovu. Voleo bih, ako neko nešto zna o tim slikama da kaže. Slikao je moj Donji Milanovac pred potop, šestdesetih, i moj prvi kontakt sa slikarom je upravo sa njim. U mojoj ulici, Partizanskoj, Lale je napravio dve slike i zivot opisao ceo grad. Gde su te slike?
Драгољуб Поповић
Жао ми је што није поменуто да је проф. Лале Станковић радио и у основној школи ”Алекса Шантић” у Београду, где су га ученици много волели. Био је изврстан педагог, окупљао је и нас који нисмо имали талента за сликање, играо с нама фудбал код Небојшине куле, водио фудбалски тим школе на такмичење. Остао нам је у успомени по занимљивим причама које су увек имале лепу и хуману поруку. Драгољуб Поповић, адвокат
баба
Одлично подсећање! Треба напоменути да је тадашња ОШ ,,Алекса Шантић" данашња ,,Владислав Рибникар" у улици Светозара Марковића. Сећам га се из година 1965-1967.
Preporučujem 8

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja