Poljska književnica Olga Tokarčuk dobitnica je Nobelove nagrade za književnost za 2018. godinu, a Austrijanac Peter Handke ovim priznanjem ovenčan je za 2019. godinu, kako je saopštila Švedska akademija. Tokarčukova je nagrađena za „pripovednu imaginaciju koja enciklopedijskom strašću prevazilazi granice kao oblik života”, a Peter Handke za „književno umeće lingvističke ingenioznosti kojim je istražio periferna i specifična ljudska iskustva”. „Tokom više od pedeset godina stvaralaštva, Peter Handke je stvorio veliki broj dela različitog žanra i tako postao jedan od najuticajnijih evropskih pisaca posle Drugog svetskog rata.
Jedinstvenost Handkeove umetnosti jeste izuzetna pažnja koju on poklanja pejzažima i materijalnom ovaploćenju sveta, zbog čega su film i slikarstvo dva najveća izvora inspiracije za njegovo delo”, navodi se dalje u obrazloženju.
Ovoga puta Nobelova nagrada dodeljena je za dve godine, pošto je prošle bila odložena zbog seksualnog skandala u koji je bio umešan suprug Katarine Frostenson, pesnikinje, jedne od članica akademije, Žan-Klod Arno, optužen i za odliv imena nekoliko dobitnika nagrade. Ove godine, odluku o dva dobitnika doneo je prošireni odbor, sačinjen od četiri člana akademije, kao i od pet spoljnih stručnjaka.
Članovi žirija Olgu Tokarčuk opisuju kao autorku zaokupljenu lokalnim životom, ali pogledom na zemlju „odozgo”. Međutim, Srbija je daleko pre Zapada bila upoznata sa delom ove poljske književnice, i to zahvaljujući upravo njenom postojanom prevodiocu na srpski jezik Milici Markić. Milica nam se javila sa puta u Varšavu, gde će prisustvovati festivalu posvećenom Gombroviču. Sa vidnom dozom oduševljenja u glasu, rekla je:
– Van sebe sam od sreće. Uoči proglašenja razgovarala sam sa kolegom iz Finske, takođe prevodiocem dela Olge Tokarčuk, koji je rekao da će ona svakako jednom dobiti Nobelovu nagradu, ali verovatno ne sada. Utoliko će naše slavlje biti veće, sigurno ću se večeras napiti! Od 2000. godine ja Srbiji predstavljam Olgu, otkada sam za „Nolit” prevela Olgina dela „U potrazi za knjigom”, a zatim i knjigu „Dnevna kuća noćna kuća”.
Po njenim rečima, tri godine kasnije, kada je Olga Tokarčuk posetila Udruženje književnika Srbije, još uvek kod nas nije bila afirmisana. Njen novi izdavač u Srbiji bila je „Paideja”, a glavni urednik Petar Živadinović bio je dodatno zainteresovan, budući da je za Olgu Tokarčuk čuo i od svojih francuskih prijatelja.
– Kod nas je njen roman „Beguni” objavljen godinu dana pošto je osvojila jednu od najvažnijih poljskih književnih nagrada „Nike”. Na engleskom govornom području Olga je postala poznatija posle prevoda „Beguna”, a internacionalnu nagradu „Man Buker” dobila je prošle godine i time postala prva Poljakinja koja ju je osvojila – dodaje Milica Markić.
Naša sagovornica podseća i na to da je Olga Tokarčuk 2013. godine u ime Poljske kao počasnog gosta pozdravila Međunarodni beogradski sajam knjiga, a posle gostovanja na novosadskom „Proze festu” Kulturni centar Novog Sada objavio je njen roman „Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”. Inače, po ovom delu Agnješka Holand snimila je film „Pokot”, koji je na Berlinalu osvojio Srebrnog medveda.
Obiman istorijski roman Olge Tokarčuk „Knjige Jakovljeve”, u prevodu Milice Markić, kod nas su štampali „Paideja” i „Službeni glasnik”. Po rečima prevoditeljke, upravo ovaj roman pokazuje to enciklopedijsko znanje Olge Tokarčuk, njenu opredeljenost za alternativno, za ono o čemu se malo zna, što je duboko potisnuto u kolektivnoj svesti, za metaistoriju.
– „Knjige Jakovljeve” govore o onome što i Poljaci malo poznaju, o jevrejskim šizmaticima iz 18. veka. Sedam godina je istraživala u arhivama pišući ovo delo. Uskoro će u „Službenom glasniku” biti objavljena nova knjiga njenih pripovedaka „Bizarne priče”. Olga Tokarčuk nova je i drugačija iz knjige u knjigu, od istorijskih romana, preko ekoloških trilera do knjiga za decu. Na Sajmu knjiga u Bolonji dobila je prvu nagradu za dečju knjigu „Izgubljena duša”. Sada piše ozbiljan istorijski roman takođe o šizmaticima. Još uvek na policama imam njene knjige koje nisu štampane kod nas, ali se nadam da će izdavači za njih sada imati više sluha. Prevodilac treba da se posveti knjigama autora koje oseća, a Olgu Tokarčuk nije teško voleti, jer ona je topla i srdačna osoba koja svojim postupcima uvek skraćuje distancu prema drugim ljudima – zapazila je Milica Markić.
To se može reći i za Petera Handkea, koji je uvek bio blizak srpskoj kulturi i dolazio je u Srbiju i onda kada u zapadnom svetu za nju nije bilo mesta. Suprotstavljao se NATO bombardovanju SR Jugoslavije, zbog čega je bio optuživan da brani srpski nacionalizam i Miloševića. Ostao je zapažen njegov esej „Jedno zimsko putovanje prema Dunavu, Savi, Moravi i Drini – ili pravda za Srbiju”, zbog kojeg je postao „ozloglašeni” autor. Zbog političkog angažmana, njegove knjige bile su u senci.
U literaturi, ostao je veran svom humanističkom pogledu na život, na čovekov put u svetu otuđenosti i agresije. On je zamišljeni i radoznali putnik Evrope i sveta, suočen sa sopstvenim životnim iskustvom, ali i sa književnim poslom. Autor je stotinak knjiga, romana, poezije, eseja, putopisa, drama, kao i filmskih scenarija. Bio je i saradnik u filmovima Vima Vendersa. Dobitnik je najznačajnijih nemačkih nagrada, ali i Svečane povelje počasnog Beograđanina, kao i najvažnijih srpskih književnih priznanja. Inostrani je član SANU, a kao i Olga Tokarčuk, i Handke je bio gost novosadskog „Prosefesta”…
Kod nas su njegova dela objavljivali izdavači od Srpske književne zadruge, preko „Prometeja” do „Lagune”. Njegov govor na sahrani Slobodana Miloševića uzburkao je zapadnu javnost, a on je u tom govoru rekao da svet navodno zna svu istinu o Jugoslaviji, o Srbiji i o Slobodanu Miloševiću, ali da je odsutan, i to ne samo u tom određenom trenutku. Zbog toga Handke je slušao, gledao i pamtio. „Laguna” je nedavno objavila Handkeovu knjigu „Veliki pad”, u prevodu Žarka Radakovića, o međuljudskoj otuđenosti pod uticajem savremene tehnologije. Dragan Velikić je povodom dvostrukog proglašenja Nobelove nagrade prokomentarisao za „Lagunu”:
– Peter Handke i Olga Tokarčuk pisci su čije delo poznajem i volim. Kada bi pravo na komentar imali samo oni koji poznaju ono što komentarišu, bilo bi manje nesporazuma u svetu.
„Nobel” u rukama zaslužnih
Urednik knjige „Veliki pad” Nebojša Barać je pak izjavio:
– Svako ko poznaje Handkeove knjige sigurno je srećan zbog ovakve odluke žirija. Peter Handke je neuhvatljiv za sve žanrovske odrednice, ne može mu se zameriti da su njegova politička ili društvena uverenja zaslužna za dodelu nagrade. Njegovo delo predstavlja najraznovrsniji i najcelovitiji izraz književnog stvaralaštva današnjice. Ovogodišnje Nobelove nagrade idu u ruke pisaca koji su ih zaslužili.
