nedelja, 17.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 11:05
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

U potrazi za slovom „Ć” na australijskom groblju

Proticali su sati i sve je bilo izvesnije da ja neću naći „naše“. U mnoštvu raznih natpisa za oko mi zapade slovo „Ć“. Obradovah se silno jer napokon pronađoh „svoje”. Sama na tolikom groblju počeh da se smejem. Obuze me radost kao da sam se srela sa živim poznanicima. Kako to čovek da objasni onome ko nije emigrant? I mrtvi postaju bliski jer su „otamo“.
Autor: Zorica Marinkovićpetak, 11.10.2019. u 17:41
Фото Пиксабеј

Mislim da je Rumunija bila moje prvo inostranstvo. Ili, ipak, ne. Bila je to Bugarska – Burgas, Varna, Zlatni pjasci na Crnom moru, pa Turska u nastavku. Sećam se da nam je otac govorio da nema odlaska u inostranstvo dok ne obiđemo našu zemlju. Tako je i bilo. Pre Bugarske i Turske obišli smo našu zemlju, a tada se ona zvala Jugoslavija, uzduž i popreko.

Pamtim mnoga lepa mesta iz tadašnje domovine. Međutim, sama mesta nisu nam bila toliko interesantna koliko groblja. Moj otac je imao interesantnu teoriju da se na grobljima najbolje vidi prošlost i sadašnjost - otkrivaju bezbroj zanimljivih, tužnih i intrigantnih priča, kultura i običaji kraja.

Nastavila sam tatinom metodom upoznavanja mesta i predela, ali što se tiče Australije, tek posle 30-ak godina podsetila sam se te davno naučene lekcije. Iako je najveće groblje na južnoj hemisferi, za sve ove godine života u Sidneju nikada mi nije palo na pamet da istražim Rukvud.

Foto Piksabej

Iz kratko zapisanih biografskih podataka na spomen pločama, mnogo se može saznati o emigrantskoj istoriji Australijanaca. Mene je najviše od svega zanimalo da vidim šta je sve arhivirano u delu „našeg“ groblje.

Rukvud je, u najmanju ruku, lep spomen park. Impresivan po veličini, najveći je „otvoreni“ arhiv u Australiji. Ogroman zeleni, valovit park sa spomenicima koji izviru iz podšišane trave. Različita obeležja sa imena ispisanim na engleskom, u zlatotisku na hebrejskom i belim oblutkom na nadgrobnoj ploči, na nemačkom, jermenskom, kineskom, vijetnamskom i stotinama drugih jezika.

Patina vremena davno je kamena obeležja prebojila u braonkasto-sivkastu boju, a kaligrafska slova iščilila su od vetra i vekovnih kiša. R.I.P. - Rest in Peace - Počivaj u miru, najčešća je završnica mnogih epitafa.

Taj dan je bio težak. Visoka vlaga i temperatura. Nigde žive duše, a veliki broj onih drugih. Ceo svet na jednom mestu. Uredno grupisani prema pripadnosti. Ne znam u kom pravcu da krenem. Po nekoj logici Srbi bi mogli da budu negde uz Ruse ili Grke, Jermene …

Svetloplava kupola kapele koja obeležava početak ruskog sektora sa mnoštvom belih krstova sa dve poprečne ukošene daščice i imena ispisanim slovenskim pismom i napokon, ćirilicom, ipak, nije bio pravi trag.

Foto Piksabej

Kako je moj otac umeo da kaže, „Obradujem se kad zalutam. Vidim i ono što nisam planirao”, tako sam se više puta lažno obradovala vrludajući po tom ogromnom prostranstvu.

Dugo sam lutala. Proticali su sati i sve je bilo izvesnije da ja neću naći „naše“. Sve do iznenadne pojave slova „ć“. U mnoštvu raznih natpisa za moje već umorno oko zapade ono. Slovo „Ć“. Obradovah se silno. Napokon pronađoh „svoje“. Skoro da sam poskočila od radosti. Sama, samcata na tolikom groblju počeh da se smejem.

U stvari, obuzela me je radost kao da sam se srela sa živim poznanicima. Za mene je to bio susret sa neznanim znancima. Kako to čovek da objasni onome ko nije emigrant? I mrtvi postaju bliski jer su „otamo“, kako bi se ponekad čulo od nekih starijih emigranata. Iz dela zemaljske kugle su koji ti je najbliži od svih svetskih blizina ili daljina.

Foto Piksabej

Za mene je tih 200 hektara bila jedna otvorena knjiga, arhiv, enciklopedija.

Spomenici kao „kod kuće“ – crn mermer sa keramičkom fotografijom i zlatnim slovima. Prepoznatljiva prezimena – Majstorović, Đurić, Nikolić, Miletić, Kovač, Đerić, Jošević, Tomić, Dojčinović, Valožić, Mataruga, Trandafilović, Mičić, Kopanjeva, Vojvodić, Stojiljković, Marinković, Tasić, Pešić, Šoškić, Čubrilović, Gnjatić, Krvavac, Beljanski, Trandafilović, Dragutinović, Ilić, Brkić, …

Rođeni „u Niš“, Prisjane kod Niša, Knežica kod Niša, u selu Loboder, Makice, Trnovac iz Like, Crkveni Bok, Trbušnica kod Lazarevca, Skorica kod Paraćina, Bjeljina, Kusadak, Dragočaj, Crnoljevic, u Velikom Bečkereku, Zemunu, Vršcu, Beogradu, Srbiji, Sremu. Neki su iz Srbije, neki iz Jugoslavije. Neki umrli, dok su neki „umreli“.

Sudbine obične i one manje obične. Neke tužne, a neke neprežaljene. Roditelji neutešni zbog gubitka dece. Neutešni zbog odvojenosti od svoje rodne grude. Epitafi jednostavni, uobičajeni, reči J.J. Zmaja, lični stihovi. Sve u svemu, mesto gde se vidi tuga, zahvalnost, bol. Retki su oni ispisani na Engleskom, ali ima i dvojezičnih.

Spomenik najstarije osobe koji sam pronašla je izvesne Leposave Popović rođene 1889, čiji je zet bio pukovnik Nikola Pavasović.

Tražeći blizinu sa ruskom braćom po veri, srpska sekcija ispade bliža kineskoj, i nažalost, po mojoj proceni, najneuglednija i sasvim skrajnuta. Blizu utrine i jedinog dalekovoda koji kao da ju je opkoračio, zajašio. Jedina sekcija na kojoj ima izdvojen sto za zajedničke skupove, raskliman, nekako raščerupan. Tužno neuredan. Deluje sasvim neprimereno na ovakvom mestu. 

Eto, ovo je priča o jednom groblju, enciklopediji emigranata, arhivu podataka i slikovnici sudbina i dragom slovu „ć“.

 

Zorica Marinković, Australija

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 


Komentari38
f79ca
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Pera
Svaka čast Zorice. Umetnički napisan Tekst. Sve vam najbolje želim. Emigrant u Nemačkoj....
Branislav
Poštovana G-djo Marinković, Lep Vam je tekst. Dosta naših ljudi je sahranjeno na Botany groblju ali i u severnom Sydneyu blizu našeg Crkvenog imanja Elanora Heights. Pozdrav iz Burwooda Sydney
Petar
Interesantan tekst, pogotovo starijima. Ali me negde podseca na Isidoru Sekulic i njenu "Kroniku...". A nju, iako je dobar pisac, ne volim, jer stoji sa strane i podsmeva se ljudima, njihovim zivotima i onome sto od njih prave, najbolje sto mogu. Kazu da je na nju uticao Dzojs, koji je ponekad pisuci vredjao, ali im se Isidora izruguje i sudi, cak i najnormalnijim evolucionim nagonima a to je pakosno. Budite svoji gospodjo, nemojte nalikovati Isidora 2.0 verziji, i sve ce biti kako treba.
Илија
Диван текст, поштована госпођо Маринковић. Растужили сте ме у ово познооктобарско вече. Желим Вам мир, здравље и спокој у том далеком свету и молим Вас да још понекад обиђете наше упокојене.
Dušica
Iako napusten, iako tako nekako skrajnut i tamo negdje pored dalekovoda , izaziva emociju i vama, a evo i nama koji citamo ... lijepo, lijep tekst.
zorica marinkovic
Hvala.
Preporučujem 13

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja