Pre trinaest godina, oktobra 2006. u Vrnjačkoj Banji je pala prva klapa televizijske serije „Selo gori a baba se češlja”. Kada se danas setim tih dana – sve mi deluje nestvarno. Polupraznih džepova, ali puni ogromne vere, zanosa i posvećenosti započeli smo priču u čijem su središtu mali ljudi iz moravskog mirkokosmosa. Svaki osmeh i blaga dobronamerna reč bila nam je ogroman podstrek. Svaka pomoć, pa i najmanja – sudbonosno mnogo nam je značila. Nažalost, na biljku koja je tek počela da niče –  rasuta je vrela voda. Na samom početku snimanja suočili smo se s vešću koja nas je potpuno obeshrabrila. Tada postupajući preosvećeni vladika Hrizostom, iz samo njemu znanih razloga odbio je našu molbu i zabranio snimanja u hramovima i manastirima na području Eparhije žičke. Uzalud su bile naše molbe i vapaji. Mojoj dešperatnosti i razočaranju nije bilo kraja. Nisam mogao ni sebi ni drugima da objasnim – šta se to dešava? Čime sam zaslužio takav odgovor od moje crkve, koju kao vernik poštujem, a kao čovek iz struke u svojim projektima uvek je uzdižem i sa pijetetom uvažavam?

Ali, božija volja čini čuda. A jedno takvo čudo se dogodilo jednog jesenjeg dana kada smo u selu Kukljin nedaleko do Kruševca, kod domaćina Rake Petrovića snimali scene istovara pokošenog sena na stogove pored Morave. Na setu se pojavio pedantan i lep čovek u mantiji, paroh kukljinske crkve gde ćemo, u godinama kojima smo išli u susret, snimiti mnoge antologijske scene naše serije. Došao je, blagoslovio snimanje  – i tražio da se vidi sa mnom. Strpljivo je sačekao da završim scenu sa Ljiljanom Stjepanović i Nenadom Okanovićem…

– Gospodine Bajiću, prenosim vam pozdrave i blagoslov njegovog preosveštenstva episkopa niškog gospodina Irineja, koji vam poručuje, da u su vam porte i unutrašnjosti svih svetinja naše eparhije dostupne i da možete snimati gde god želite.

Bio sam fasciniran i zapanjen. Ono što mi je bez dovoljno objašnjena, šturo, hladno i odbojno zabranjeno u Eparhiji žičkoj – u Eparhiji niškoj mi se dozvoljava uz blagoslov, široki osmeh i biranu reč punu pažnje i uvažavanja. Tri dana kasnije, uputio sam se u grad moje rane mladosti u kojem sam kao đak srednje muzike škole proveo četiri lepe i uzbudljive godine. Srce mi je snažno lupalo dok sam sa darovima koje sam poneo ulazio u vladičanski dvor u gradu na Nišavi, gde me je očekivao episkop – danas Njegova svetost patrijarh srpski Irinej…

Iz velike najlon kese vadim teglu najboljeg bagremovog meda i bocu ljute komovice. Spuštam ih na pleteni sto pred ruke i blage oči Irineja. On uzima bocu, znalački je promućka i kroz osmeh progovori: „Dobar joj je venac, mora da je odlična… Moravci peku dobru rakiju, ali i ovde u Sićevu su pravi majstori za mučenicu...”

Vremešna i tiha poslužiteljka u crnini sa majčinskim osmehom prinosi mi slatko od dunja, čašu vode, crnu kafu nalik na nekadašnju „divku” i čašicu sićevačke rakije… Kad ne znaš šta bi i kako bi, onda samo gledaj kako to radi domaćin koji ti ukazuje gostoprimstvo.

Irinej podiže svoju, tek dopola napunjenu čašicu, prekrsti se i nazdravi mi: „Dobro mi došao… od Boga ti zdravlje…”

„I vama, preosvešteni  vladiko”, odgovorih mu zamuckujući…

Razgovor koji sam tog kasnog oktobarskog dana vodio sa Njegovom svetošću pamtiću ceo život. U velikom zastakljenom predsoblju, u kojem se miris tamjana mešao sa opojom cvetova bezbroj raznobojnih muškatli koje su u saksijama bile uredno razmeštene po simsovima, razgovarali smo do predvečerja. O seriji koju snimam, o liku starog sveštenika Stanislava kojeg je briljantno tumačio nedavno počivši Momir Bradić, o porodici, o veri, o njegovim postdiplomskim studijama u Atini i obavljanju brojnih dužnosti u manastiru Ostrog i Prizrenu, gde je u čuvenoj Prizrenskoj bogosloviji bio profesor i rektor… O nadi, brizi i strahu za srpske svetinje na Kosovu i Metohiji… Čini mi se da sam posle tog razgovora koji ću pamtiti ceo život postao bolji čovek. Sklonjen od svake pomisli da nekoga mrzim i da bilo kome učinim zlo.

Šta me nagoni da se posle trinaest godina na ovakav način prisećam mog prvog susreta sa Njegovom svetošću? Da li je to stid i moja ničim zaslužena sramota? Da  li je to zato što pripadnici mog naroda i moje vere sve češće, sve bezobzirnije i bezumnije napadaju srpskog patrijarha? Što pokazujući da im ništa nije sveto, žele da ga uvaljaju u blato politikanstva, da ga okaljaju, da ga unize i obezvrede – drsko polemišući sa njegovim odlukama, osporavajući mu pravo da kao prvi čovek naše crkve koji se moli za sve nas – pohvaljuje, ukazuje, strepi i moli se za boljitak i opstanak svog naroda?

*Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista