utorak, 12.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 21:42

„Bajadera” u rodnom gradu

Poznato delo Ludviga Minkusa treći je zajednički baletski projekat španskog koreografa Nača Duata i naše Angeline Atlagić, kostimografa i scenografa, u Teatru Mihajlovski u Sankt Peterburgu
Autor: Muharem Šehovićčetvrtak, 17.10.2019. u 20:00
Валерија Запасникова (Гамзати) и Анжелина Воронцова (Никија) (Фото Театар Михајловски)

Specijalno za Politiku
Sankt Peterburg – U rodnom gradu „Bajadere”, čuvenog baleta kompozitora Ludviga Minkusa, evo još jedne „indijske igračice” – i jada njenih ljubavnih. Premijerno smo je ugledali u „Teatru Mihajlovski”, nedavno, u postavci vodećeg španskog koreografa Nača Duata, koji je poslednjih godina svoju karijeru vezao za ovu staru sanktpeterburšku pozorišnu kuću. Za uspeh tog projekta u velikoj meri zaslužna je i naša istaknuta umetnica Angelina Atlagić – nizom nezaboravnih, katkad glamuroznih scenskih „slika” koje ostavlja tamošnjoj publici. Sve to moglo se i očekivati od kostimografa-scenografa visoke estetike i perfekcioniste, sa dokazanim darom da čak i dobro poznate, ili sasvim obične stvari, vidi i prezentira ih na drugi način, iz svoje lične vizure.

Zato nije ni slučajno što je ovo njena već treća premijera u „Teatru Mihajlovski”, i uvek u (pr)overenoj, uhodanoj saradnji sa Duatom, glavnim koreografom kuće. I njihovi prethodni radovi bili su čuveni baletski naslovi – „Uspavana lepotica” i „Romeo i Julija”. Opet klasika i opet taj njihov izvestan pogled, poseban, iz ovog našeg veka. A kada je o „Bajaderi” reč – ili „Bajaderki”, kako je Rusi zovu – Angelina Atlagić je staroindijsku priču o igračici u hramu, sa snažnim (melo)dramskim akcentima, bogato ukrasila impresivnim scenografskim rešenjima – katkad raskošnim i monumentalnim, koji gledaoca često prosto očaraju tom svojom originalnom dopadljivošću. U fundusu novog baleta je i njenih 150 izuzetno elegantnih kostima. Kakav je to ogroman posao za šnajderaj ruskog teatra bio? A kakav tek za onog koji je sve to sašio i ukrašavao u svojoj glavi.

Načo Duato je svoju „Bajaderu” zamislio kao svojevrsnu koreografsku igru sa onim ko je prvi postavio Minkusov balet na pozornicu, u istom ovom gradu, samo u drugom, nešto mlađem i nešto slavnijem „Marijinskom teatru”. Dakle, o Marijusu Petipa je reč, velikom magu baletskog akademizma, „ruskom Francuzu” koji je postavio temelje značajnom broju važnih dela umetnosti igre. U Marijinskom se i u ovim modernim vremenima igra „Bajadera” iz prošlih dana, bazirana na njegovoj koreografskoj redakciji, iz daleke 1877. godine. Danas, gotovo vek i po posle, Duato je želeo da svojim intervencijama – štošta dodao, štošta oduzeo – i tom neuobičajenom koreografskom „koprodukcijom” osavremeni jedno veliko klasično delo. U kuloarima čujemo i duhovit komentar na račun Španca: „Ovaj Hombre (čitaj: čovek) odlučio se za prilično rizičan autorski potez.”

Svojim dugim aplauzima publika se očigledno nije zbog toga bunila. Osim pomenutima, ti aplauzi bili su upućeni i pretežno mladom i dobro uvežbanom igračkom timu, pre svega tumačima glavnih uloga: Anželini Voroncovoj (Nikija), Ivanu Zajcevu (Solor) i Valeriji Zapasnikovoj (Gamzati). I kratko podsećanje na priču: mladi ratnik Solor razapet je između svog srca i svog društvenog statusa; između dve žene koje ga vole – bajadere Nikije koju želi i Gamzati, kćeri moćnog radže, koja mu je suđena...

I na kraju lepa vest za tamošnju publiku, ali i za turiste koje magnet velike igre lako privuče: u naslovnom liku u „Teatru Mihajlovski” predstavljaće se i čuvena Polina Semionova, umetnica velike internacionalne karijere, Ruskinja koja je sa samo 17 godina postala primabalerina Berlinske opere i kojoj je Nikija jedna od najreprezentativnijih uloga.

Ivan Zajcev u liku Solora (Foto Teatar Mihajlovski)

Grad sa više od sto teatara

Sankt Peterburg je grad koji se može mnogo čime podičiti. Pored ostalog i impozantnim, trocifrenim brojem teatara u njemu. Retki su takvi u kojima ih je više od sto. A Mihajlovski – ta građevina u neoklasičnom stilu, u žuto ofarbana – jedan je od najvažnijih i najstarijih (1838) članova te mnogobrojne teatarske porodice. Sadašnje ime bilo je i njegovo prvo ime (po velikom knezu Mihailu, iz carske kuće Romanovih), koje je u međuvremenu više puta menjano, zavisno od istorijskih prilika u ovoj velikoj zemlji. Pa je tako teatar bio i Državni, i Petrogradski, i Lenjingradski, zvao se i Musorgski. U periodu između dva svetska rata bio je i neka vrsta laboratorije sovjetske opere, pa su na toj sceni prvi put izvedena poznata dela Dmitirija Šostakoviča „Nos” (1930) i „Ledi Magbet Mcenskog okruga” (1934), kasnije preimenovana u „Katarinu Izmailovu”.


Komentari1
70b9c
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

JorgeLB
U Mihajlovskom sam gledao Labuđe jezero s Irinom Perren, a nedavno i Don Kihota s Ivanom Vasilievim. Marinskii je najpoznatiji, ali Mihajlovski je nešto pristupačniji, simpatičniji. Kvaliteta je neupitna, jer se radi o najvećim plesačima i koreografijma današnjice. Mihajlovski je procvao dolaskom Faruka Ruzimatova. Karte su oko 70-ak eura za balet. Za te novce dobijete neponovljivo iskustvo, nešto što pamtite cijeli život.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja