četvrtak, 21.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00
REAGOVANjE

Za rasulo u srpskom jeziku i pismu nisu krivi samo političari

Autor: Dragoljub Zbiljićutorak, 22.10.2019. u 18:00
(Новица Коцић)

Za svaku je pohvalu što „Politika”, danas više nego u nekim ranijim periodima, ima razumevanja za nerešena pitanja srpskog jezika i srpske azbuke u srpskom narodu. To je i trebalo očekivati od najdugovečnijeg srpskog (ćiriličnog) lista što je pratio sudbinu Srba duže od jednog veka u kojem se dogodilo mnogo teških događaja po Srbe. U tih sto godina Srbi su u svom jeziku prošli 20. vek u kome je srpska azbuka od gotovo stopostotne upotrebe u prvoj polovini tog stoleća jedva uspela da preživi u ovih današnjih desetak odsto njenog života među Srbima na početku 21. veka.

Dvadeseti vek je vreme u kome je srpska ćirilica preživljavala zajedničku golgotu sa Srbima, u kome su ćirilička slova najpre zabranjivana u okupacijama da bi joj, konačno, pod vladavinom komunista bila smišljeno oduzeta suverenost time što joj je dodeljen u jeziku Srba status alternativnog (dakle, ne obaveznog) pisma, a, onda, gotovo istovremeno status progonjenog pisma i bez ranijih zakonskih zabrana u okupacijama. Konačno svođenje srpske ćirilice danas i u Srbiji u položaj takozvane statističke greške u mnogim oblastim upotrebe srpskog jezika posledica je najpre grešaka u srpskoj lingvistici, a onda i u srpskom nerazumevanju tog ozbiljnog pitanja među današnjim političarima.

Kad je reč o krivcima za nefunkcionalno standardizovanje srpskog jezika i progon ćirilice, za zapostavljanje i nerazumevanje i danas problema ćirilice među Srbima treba biti razuman, pravičan i objektivno istinit. Jer, bez pune istine o tome kako se došlo do današnjeg ponižavajućeg položaja srpske savršene azbuke i njenog zamenjivanja u jeziku Srba i danas, kada je to i ustavno nedopustivo, nije moguće stvarno rešiti ozbiljna pitanja ni srpskog jezika ni srpskog pisma. Ali, Srbi se odavno ne diče institucionalnom urednošću u svojoj državi u primenjivanjem Ustava i zakona.

Srpska jezička nauka se u ovoj „Politikinoj” Temi nedelje – šta koči usvajanje izmena zakona o jeziku i pismu – opredelila za iznošenje jednostrane istine o srpskom jeziku i ćirilici kroz okrivljivanje samo političara zbog toga što je srpski narod polatiničen u tako visokom procentu i u samoj Srbiji i među Srbima izvan Srbije i što je srpski jezik rastočen na više „političkih jezika” čiji je lingvistički temelj u srpskom narodnom jeziku i Vukovom (vukovskom) književnom normativu iz reforme srpskog jezika koju je Karadžić okončao sredinom 19. veka, a srpske jezičke institucije to prihvatile i odobrile konačno 1868. godine i uvele u školstvo. A nefunkcionalno dvoazbučje tog jezika odobrio je i potpisao sam Vuk na Književnom dogovoru u Beču 1850. godine. Tada je u tom dogovoru izostavljeno i ime srpskog jezika i srpskog naroda, tekst dogovora ispisan je samo hrvatskim latiničkim pismom (gajicom), čime je srpski jezik postao jedini jezik Evrope i sveta u kome su legalizovana dva pisma. Istina, ako će se računati po tome kojim je pismom zapisan rečeni dogovor, moglo bi se reći i da je tada to pismo jedino upotrebljeno. To je svakako bio početak problema u vezi sa srpskim pismom u jeziku Srba.

Lingvisti na skupu u „Politici” nisu o tome govorili, nisu ni spomenuli svoju ulogu u svemu tome, nego su se opredelili da svu krivicu za današnji položaj srpskog jezika i srpskog pisma pripišu samo političarima. Ali treba biti objektivan, nisu srpski političari danas odlučili da zadrže „srpskohrvatski jezik” u Akademijinom rečniku, nisu danas političari učestvovali u izradi i dopunama Pravopisa srpskoga jezika u kome je nastavljeno nefunkcionalno dvoazbučje u okviru samo jezika Srba i nisu srpski političari jezički razjedinili srpski narod u četiri pojavne varijante učevnog (književnog, standardnog) jezika Srba (dve po izgovoru plus dve po pismu). Takav slučaj normativnog, učevnog jezika ne postoji nigde više ni u Evropi ni u svetu. O tome danas nisu odlučivali današnji srpski političari nego jezički stručnjaci u institucijama za jezik. Stoga, korisno je znati da bi lingvisti trebalo konačno da se dogovore o tome kakav je učevni, standardni jezik potreban Srbima i sa koliko pisama.

Jezikoslovac, osnivač prvog Udruženja „Ćirilica”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista

Komentari103
d7f37
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Драга Мирсин Сибничанин
За проблеем српског језиак, а поготово за српски проблем са српским ћириличким писмом, политичари и српски државници били су сто посто криви између 1918. до разбвијања Југославије, негде до 1990. године. После тога српски политиачри и државници сасвим су дигли руке и од српског језика и од српског писмаа, а брину једино да се националне амњине у Србији задовоље у језику и писму, а српски језик и ћирилица њих углавном не занимају. Од тада су криви само српски лингвисти, који ништа не мењају.
Драга Мирсин Сибничанин
Диоле ниже рекосте да је "рат за српски језик и правопис окончан 1847. године. То уопшет ниеј тачно. Тада се тај рат, преузиамњем српског језиак код Хрвата, тај рат захуктао. А ово што имамо данас у језику Срба показује тежак српски пораз у српском ејзику и писму. За нешто више од сто годиан Срби су изгубили 90н пдсто своје писмо, а свој језик су разбили на четири варијанет (две по изговору и две по писму, уз велике изгелде ад једну варијанту изгубе јер су на путу ад прромеен свој ћирилички код.
Д. М. Сибничанин
Поштовани Дејане Р. Тошићу, није тачно да су на Књижевном договору у Бечу "присуствовали и Словенци", као што нније тачно ни да су му "присуствовали Срби", као што није тачно ни да су му "присуствовали Хрвати". Тај договор је био састанак осморице приавтних лица, они нису били представници ниједног народа, јеер их за представљање нико није изабрао и овласти, изабрали су сами себе. Једино је (изгледа тајно) био овлашћени представниц бечке царскее власти Франц Миклошич, али не у име словеначког на
Коста
@Дејан.Р.Тошић -- Вама је постављено питање на Вашу 100% нетачну тврдњу да је на Бечком књиж. договору на које Ви уопште не одговоарате! Препурочујем Вам да се упознате с чињеницама тог договора пре коменатрисања. На жалост, бројне промедбе на Ваше често нетачне тврдње остају необљављене јер Вас неко многи воли у "Политици" , и тако се шире неиситне. Врло неозбиљно, али не чуди.
Preporučujem 1
Дејан.Р.Тошић
@Д.М.Сибничанин/Поштована Драга,Вук и Даничић су 1847.г.доказали да Срби говоре старо штокавским дијалектима косовско ресавским,призренско тимочким и зетско јужно санџачким и да је Српски књижевни писани и говорни језик ново штокавски дијалект шумадијско војвођански и источно херцеговачки са 7 падежа и 4 акцента и да се дели према изговору Срба на екавски шумадијско војвођански,косовско ресавски и призренско тимочки и на ијекавски источно херцеговачки и зетско јужно санџачки.Где је јужни говор ?
Preporučujem 1
Дејан.Р.Тошић
Поштовани господин Збиљић у свом ауторском тексту истиче Бечки споразум из 1850.г. о "одобравању" и "потписивању"од стране Вука и Даничића са Људевитом (Леополдом) и Мажуранићем "договор" о заједничком српско-хрватском књижевном језику.Чињенице господин Збиљић не наводи,а то су: Вук је 1847.г.доказао да је Српски народни језик једини прави језик Срба а не Славенско Сербски језик,мешавина Руско Славенског и Србског у чему му је Даничић у књизи "Рат за Српски језик и правопис" из 1847.г.и помогао.
Г. Јозић
На Књижевном договору у Бечу (1850) није било представника ниједног народа поименце јер на Бечком договору није било представника ни народа ни институција. Бечки договор је био приватни договор појединаца. Реч је о осморици потписника који су се сами скупили и рекли, записали ад "један народ треба једну књижевност да има". Дакле, ту је реч била о "једном народу" (можемо нагађати којем) и "једној књижевности" тога народа. Није наведен ни назив тога језика којим се та књижевност ствара.
Preporučujem 3
Дејан.Р.Тошић
@Драга М.Сибничанин/Поштована Драга на Бечком договору осим Хрвата и Срба присуствовали су и Словенци.За разлику од Хрвата,Словенци су задржали свој кајкавски језик и нису испоштовали договор а Хрвати су се одрекли свог Чакавско Кајкавског језика,на папиру.Словенци користе Гајеву абецеду на свом кајкавском језику.Каква сила може натерати један народ да се одрекне свог изворног народног кајкавског и чакавског језика и да ствара књижевни договор на дијалекту на коме нема књижевно стваралаштво ?
Preporučujem 1
Prikaži još odgovora
Коста
Господине Тошићу, Вама објављују 4 -5 порука узастопце, а ме ни ни једну ни као одговор (можда због временске рзлике, ја сам у САД, па у "Политици" спавају кад ја пишем). У сваком слулчају НИЈЕ ФЕР. Казаћу Вам само оволико (ако објаве): какве везе има то што Ви пишете са темом овог чланка г. Збиљића -- о расулу српског језика, ко је за то одговоран и како то решити?! Да ли Ви уопште видите расуло у српском језику и потребу за неким решењем? Сумњам.
Коста
Драги г. Тошићу -- Људевит (Гај) НИЈЕ потписао Бечки договор (1850). Био је изричито против њега! Ваше тврдње о разлогу рефорее су 100% у супротности са препискама Јернеја Копитара који је замислио, започео, планирао и службено водио реформу српског књиж. језика из Беча с Вукома Караџићем, који је за њега радио. Гај уводи "јужно наречје" као књиж. хрваски језик у хрв. новине и школе 1836, Вук и Даничић то прихватају 1850. у Бечу, а у Србији се тај језик уводи тек 1868.
Preporučujem 1
Дејан.Р.Тошић
@Коста/Поштовани Коста из свега што је написано у коментарима можете закључити да Бечки књижевни договор из 1850.г.између Вука,Даничића и Људевита,Мажуранића и договор из Новог Сада из 1854.г. о заједничком српско-хрватском књижевном језику нема утицаја на Србски књижевни језик већ да је заједнички српско хрватски језик са Српским штокавским дијалектом (и)јекавског изговора план Аустријске царевине о ширењу на Балкан на рачун мањинског Чакавског,Кајкавског и Шћакавског пућанског говора Хрвата.
Preporučujem 2

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Pogledi /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja