sreda, 20.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 09:39
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

Ostavila sam cimerke u studenjaku i došla u Laponiju

Tokom Drugog svetskog rata dosta naših ljudi bili su ovde u logoru i gradili puteve. Kada sam sa mojim mužem, posle nekoliko godina autom obilazila Norvešku, došla sam i na taj put. Izula sam cipele i hodala bosa po njemu obuzeta nekim pomešanim osećanjima bola i ponosa. Na kraju sam zaplakala...
Autor: Radmila Šućurovićpetak, 18.10.2019. u 10:25
Фото Пиксабеј

Nikada nisam mogla zamisliti da ću iz moje male studentske sobe u četvrtom bloku, gde su posete naših momaka bile dozvoljene samo nedeljom popodne, otići hiljadama kilometara daleko i da ću zauvek napustiti moje cimerke Vesnu i Gordanu kod kojih je uvek neko ilegalisao i živeo kao skojevac u ilegali.

Sve sam to ostavila, čak i mog momka Mikija i jednog oktobra spakovala moj kartonski kofer sa nešto skupljene odeće od cimerki i sestara, stavila „Prokletu avliju“ i krenula. Sećam se da je bio oktobar i da je sunce još uvek na železničkoj stanici u Beogradu peklo i nije pokazivalo da se približava jesen.

S alpskim mlekom u tetrapaku i cigaretama, krenula sam u neizvesnost.

Samo sam znala da je cilj mog putovanja Oslo, glavni grad Norveške gde će me dočekati plavokosi mladić kojeg sam pre tri godine srela kod Onofrijeve česme u Dubrovniku.

Putovanje do Osla trajalo je dugo, sa brojnim presedanjima, ali sve sam junački izdržala. Međutim, kad sam izašla iz voza njega nije bilo.

Nije me uhvatila panika jer je moj moto; ako si ti dobar uvek sretneš dobre ljude. Tako je i bilo. Stupila sam u kontakt sa našom ambasadom gde su mi pokazali kartu Norveške iz dva dela.

Ništa nisam razumela. Ambasador me pitao da li sam išla u školu, a kada sam potvrdno odgovorila, on se čudio kako onda ne znam da od Osla do mog odredišta ima ravno još 2500 kilometara.

Plavokosi mladić je poslao telegram da me ne može čekati jer to iziskuje i vreme i novac ali ja sam već krenula na moje putešestvije i telegram nisam dobila.

Ko zna da li bih se uputila na taj puta da sam pročitala telegram?

E, onda je počelo moje putovanje kroz tu dugačku i lepu zemlju. Činilo mi se da nikad neću stići. Kad sam posle dve noći jedva došla do pola Norveške htela sam da se vratim u moju studentsku sobu i da zaboravim tu zemlju koja se otegla kao gladna godina.

Sever Norveške (Foto Piksabej)

Nakon putovanja brodom, vozom i avionom stigla sam na mesto gde me čekao plavokosi mladić sa Onofrijeve česme. Rekao mi je da nas njegovi roditelji očekuju na ručku u 16 sati, a ja sam samo zabezeknuto gledala i mislila kako ću izdržati još četiri sata a da negde ne legnem i odmorim se.

Sve je bilo drugačije. Samo kamenje i stene, nigde nijednog drveta. Pomislila sam  da sam došla na neku drugu planetu. Sunca već nije bilo jer su počinjale polarne noći a posle nekoliko nedelja zavladao je potpuni mrak.

Sanjala sam sunčane zrake, plakala u snu, sakrivala oči jer mi je sunce upiralo snažno u moje oči, a onda kad bih se probudila oko mene je bio mrak i često nisam znala koje je doba dana; da li je noć ili dan.

Živeli smo u jednom malom selu sa dvadesetak kuća gde su uglavnom bili nastavnici koji su radili u internatskoj osnovnoj školi. Većina dece su bili Laponci koji su stanovali daleko u nekim brdima a zimi zbog snega nisu mogli da dođu do sela.

U posetu svojim roditeljima odlazili su tek krajem aprila kad su putevi bili donekle prohodni, a reka Tana još pod debelim ledom pa se koristila kao put.

Tu sam upoznala dosta prijatelja Laponaca o kojima do tada ništa nisam znala. Svi oni koji žive u ovoj najsevernijoj pokrajini koja se zove Finmark imaju krdo irvasa i to im je glavno zanimanje.  

Krdo irvasa (Foto Piksabej)

Međutim, kod Norvežana postoji dosta negativnih predrasuda o njima a iz njihovih priča sam doznala da ih život nije nimalo mazio. Morali su pod pritiskom da uzimaju norveška imena i nisu smeli da pričaju i koriste svoj maternji jezik. Najviše su mi se dopale njihove pesme koje nemaju muzičku pratnju muzičkih nego su to samo glasovi koji, u zavisnosti koju poruku prenose, mogu biti tužni i veseli.

Tokom Drugog svetskog rata dosta naših ljudi sa prostora Jugoslavije bili su ovde u logoru i gradili puteve. Kada sam sa mojim mužem, posle nekoliko godina autom obilazila Norvešku, došla sam i na taj put.

Izula sam cipele i hodala bosa po njemu obuzeta nekim pomešanim osećanjima bola i ponosa. Malo dalje videla se velika petokraka i na ploči je pisalo na srpskom i norveškom ko je izgradio taj put. A onda sam u velikoj vazi videla sveže hrizanteme i bila baš dirnuta. Neko je došao da položi cveće i stigao baš na 60. geografski uporednik da to uradi. Zaplakala sam.

Fotro Piksabej

U blizini se nalazi i mesto Karašok u kojem isključivo žive Laponci i oni su odigrali veliku ulogu u pomaganju i spašavanju logoraša. Ni oni nisu imali mnogo, ali su znali da stave po koji kuvani krompir, suve ribe u pletene rukavice i ispod žice da dostave logorašima.

Organizator je bila jedna divna žena, Laponka koju su svi zvali mama Karašok. Posle rata, pozvali su je u Dubrovnik gde joj je uručena medalje za hrabrost. Došla je u svojoj narodnoj nošnji koja je sva od vune i cipelama od irvasove kože.

Da bi zimi bilo toplije u njih se stavlja seno. U Dubrovniku je bilo toplo i organizatori su joj rekli da može da se raskomoti, a ona im je odgovorila: „Kad su vaši ljudi na onoj niskoj temperaturi mogli da rade u tankoj odeći, mogu i ja izdržati ovo.”

Ovde se mnogo toga razlikuje od podneblja odakle ja dolazim, iz mog Srema. Za Božić se donosi jelka sa juga Norveške i neka deca po prvi put vide drvo pa ga pipaju i zagledaju sa svih strana. Najviše me oduševilo skijanje koje sam veoma brzo savladala. Ono što nisam volela bilo je da se ide u šetnju bez obzira kakvo je vreme. Oni imaju izreku, a to važi za celu Skandinaviju, da nema lošeg vremena, ima samo loše odeće.

Laponski narod mi je ostao u srcu. Uvek kad mi se ukaže prilika pričam o njima i njihovoj borbi da postanu ravnopravni građani ove zemlje. Danas je drugačije, dozvoljeno im je da uče svoj maternji jezik, imaju svoj parlament, vesti na radiju i televiziji. Mladi uče jezik svojih predaka i ne stide se da kažu da su Laponci.

Često se zapitam da li je moralo da prođe toliko vremena da taj narod koji je prvi naselio na ove prostore dobije svoja ljudska prava posle toliko vekova.

 

Radmila Šućurović Johansen

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili. Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna? Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 
 

 


Komentari27
cb953
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Goran Plevnes
Milija Zecevic... Tacno tako je bilo, ja sam bio jedan od njih. U vreme demonstracija 1968 godine, spasili me kolektori za kanalizaciju kod tadasnjeg SIVa na N. Beogradu, inace odose moji bubrezi od batinja. Pozdrav iz Makedonije.
Данијел
Мики је вјероватно остао да пјева Криво је море...
josip kosor
Moze li se znati sta je sad sa Mikijem.
Radmila Johansen
Da, zna se. Snasao se lepo u Bgd i mene prezalio!
Preporučujem 4
Mika
Ko je Miki????
Preporučujem 11
Prikaži još odgovora
Slobodan Markovic
Pa zar je kod nas tako strasno da se mora u Laponiju?
Radmila Johansen
Da li sam ja napisala da je kod nas bilo tako loše? Predlažem da još jednom pažljivo pročitaš moju priču!
Preporučujem 0
Joy
Ljubav ili interes?
Preporučujem 15
Prikaži još odgovora
IvaT
Radmila, Hvala za tekst! Vidim, da cela knjiga želi da se napiše iz tog kartonskog kofera....
Radmila
Bas tako! Pisem vec nekoliko godina tu moju knjigu i koja nice iz kartonskog kofera. valjda ce biti nesto.
Preporučujem 4

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja