utorak, 12.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:04
OSAM VEKOVA AUTOKEFALNOSTI SPC

Živi spomenici minulih vekova

Manastiri su mesta molitve i duhovnog podviga, poprišta istorijskih događaja, čuvari pismenosti i biseri arhitekture i likovne umetnosti
Autor: Jelena Čalijapetak, 18.10.2019. u 14:08
Пећка Патријаршија (Фото СПЦ)

Mesta molitve i duhovnog podviga, poprišta istorijskih događaja, čuvari pismenosti i biseri arhitekture i likovne umetnosti – manastiri Srpske pravoslavne crkve stotinama godina unazad streme nebu i svedoče zemlji neprekinuto pravoslavlje.

Hiljade vernika pohode ih da u njima proslave velike crkvene praznike, čuju reči duhovnika, da se tu pomole, da ozdrave – duhovno i fizički. Zadivljuju strance, ali i teologe, istoričare, istoričare umetnosti, filologe, arheologe i brojne istraživače kao živi spomenici minulih vekova.

Narodni sabori i vojevanja

Višestruko se sudbina i istorija srpskih manastira utkala u hod srpskog naroda. Delili su s njim bitke i stradanja, pobede i poraze. Izuzetak su oni manastiri srpske crkve koji nikada nisu rušeni i pljačkani, čije su riznice očuvane netaknute. Bežalo se iza njihovih zidina pred osvajačima, pred njima su se okupljali srpski prvaci, ustajalo se iz manastira u odbranu slobode.

U takvoj jednoj borbi učestvovali su u vreme Prvog srpskog ustanka, između ostalih, i monasi iz Kaone, a jedan od vođa ovog ustanka bio je iguman manastira Rača, Hadži Melentije. Sastajali su se ustanici i u Miljkovom manastiru, a u konaku Bogovađe je 1805. godine tokom dva meseca zasedao Praviteljstvujušči sovjet. U dvadesetom veku, tokom Drugog svetskog rata, stradanje naroda podelili su i monasi. Celokupno bratstvo manastira Žitomislić 1941. godine ubile su ustaše.

Prepisivačke i druge škole

Tokom srednjeg veka, ali i kasnije, manastiri su bili centri pismenosti. Knjige, uglavnom one bogoslužbene, prepisuju se u manastirima gde se otvaraju i prve štamparije. Čuvena je „resavska” prepisivačka škola koja je u 15. i 16. veku postojala u Manasiji. Ipak, nezaobilazna je u tom smislu ona koja je bila u Visokim Dečanima gde i danas postoji bogata manastirska biblioteka čiji značaj nadilazi još samo ona hilandarska. Jedna od prvih štamparija otvorena je u Cetinjskom manastiru i postojala je od 1493. do 1496. Dugo su glavne škole za opismenjavanje dece bile upravo one manastirske. Već na početku 13. veka jedna je osnovana u Prohoru Pčinjskom, a s opismenjavanjem je nastavljeno i u kasnijim vekovima, pa tako manastirske škole pohađaju i Vuk Stefanović Karadžić, u Tronoši, ali i književnik Petar Kočić, u Gomionici. Za istoriju srpske književnosti nezaobilazan je i Šišatovac, ne samo zbog svog učenog igumana Lukijana Mušickog koji je pisao nadahnutu poeziju, već i zbog toga što su upravo tu zapisane neke od najlepših epskih pesama. U Šišatovac je Mušicki doveo Filipa Višnjića da njegovom prijatelju Vuku Karadžiću, uz gusle, otpeva narodne pesme.

Beseda Jefrema Sirina, 14. vek (Foto Muzej SPC/ Aleksandar Radosavljević)

Zdravlje duše, ali i tela

Krajem 12. veka u Hilandaru je otvorena prva srpska bolnica. Zanimljivo je da je u ovoj svetogorskoj svetinji 1952. godine Đorđe Sp. Radojičić pronašao zbirku medicinskih tekstova, svojevrsni lekarski priručnik ili enciklopediju kakve su postojale i drugde u srednjovekovnoj Evropi. Nazvan „Hilandarski medicinski kodeks” on obuhvata znanja antičke medicine, tekstove Hipokrata, Galena, Aristotela, ali i učitelja salernsko-monpeljeske škole. Prvu bolnicu na teritoriji Srbije otvorio je Sveti Sava 1208. ili 1209. u Studenici. Uređena po ugledu na onu hilandarsku, nalazila se unutar manastirskog kompleksa. U njoj su lečili lekari empirici koji su tu i obučavali one koji će ih naslediti. Nedugo posle studeničke, bolnica je otvorena i u manastiru Prohor Pčinjski, najverovatnije dvadesetih godina 13. veka. Mnogi istraživači slažu se da srpska srednjovekovna medicina nije mnogo zaostajala za evropskom i da je primenjivala u lečenju iste naučne principe.

Spomenici kulture

Brojni manastiri SPC decenijama unazad uživaju posebnu brigu države zbog svoje spomeničke vrednosti. Teško je nabrojati sve one koji imaju status kulturnog dobra od posebnog ili izuzetnog značaja. Građeni kao zadužbine vladara i vlastelina, ali i plemkinja i carica, za njihovu izgradnju angažovani su najbolji majstori, neretko dovođeni i sa strane, vrhunski umetnici svog zanata koji su na raspolaganju imali najkvalitetniji materijal za izgradnju i unutrašnje dekorisanje. Od svoje lepote i monumentalnosti, uprkos zubu vremena, ništa nisu izgubili Studenica (1190), u čijoj se arhitekturi ukrštaju istočni, vizantijski i zapadni, romanički elementi, Kalenić (oko 1410), sa svojom dekorativnom fasadom najraskošnije ukrašena crkva moravske škole, Manasija (između 1407. i 1418) opasana tvrđavom sa 11 kula...

Neki istraživača ističu da su 13. vek učinile najvećim vekom u istoriji našeg slikarstva freske iz Studenice, Mileševe, Morače, Hrama Svetih apostola u Peći i Sopoćana. U samom vrhu srpske umetnosti s razlogom su se našli „Beli anđeo” iz Mileševe, „Sveti Ilija u pustinji” iz Morače, „Deizis” i „Vaznesenje” iz Svetih apostola u Peći.

 

Studenica (Foto SPC)

Pod zaštitom Uneska

Od deset spomenika kulture iz naše zemlje uvrštenih na Uneskovu listu svetske baštine osam su srednjovekovni srpski manastiri i crkve: Petrova crkva kod Novog Pazara, Đurđevi stupovi, Sopoćani, Studenica, Gračanica, Bogorodica Ljeviška, Pećka patrijaršija i Visoki Dečani. Iako svaki pojedinačno zavređuje posebnu pažnju, nezaobilazan je po svom značaju freskopis Sopoćana i Visokih Dečana. Živopis crkve Svete Trojice u Sopoćanima jedan je od najimpresivnijih freskoansambala u vizantijskom slikarstvu, dok onaj u Dečanima, gotovo u celosti očuvan s više od 1.000 pojedinačnih figura i scena razvrstanih u više od 20 ciklusa, predstavlja najveći očuvani izvor podataka o vizantijskoj ikonografiji.

Monaška pravila Svetog Save

„U krotosti primite ovu reč koja može spasti duše vaše. Budite tvorci reči, a ne samo čitaoci”, poručuje manastirskom bratstvu na početku Hilandarskog tipika Sveti Sava. Podigavši s ocem Svetim Simeonom Hilandar i Studenicu, prvi srpski arhiepiskop napisao je gotovo istovetne tipike za oba manastira kako bi ustrojio život u njima. U njima se uređuju način vršenja bogosluženja, život u manastirskom bratstvu, dužnosti igumana, pravila držanja posta...

Između ostalog, u tipicima se navodi da manastirsko bratstvo treba da diše kao jedan, da nema podela na „moje” i „tvoje”, kao i da treba da ga sačinjavaju oni koji svemu drugom pretpostavljaju pobožnost, ljubav, jedinstvo i u svemu slušaju igumana. Monasi ne treba da provode vreme u praznim razgovorima jer „oni koji mnogo govore neće pobeći od greha”. Redovni na bogosluženjima, za obed svi zajedno sedaju dva puta u toku dana. Prvi srpski arhiepiskop manastirsko bratstvo opominje da pravila tipika čuvaju nepromenjeno, a sam se potpisuje kao „poslednji od sviju monah Sava”.


Komentari0
bf7ec
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja