Sve češće se čuju glasovi da glavna tema i meta Drugog svetskog rata zapravo nije ni bio fašizam i nacizam, već preraspodela uticaja i svetskih prirodnih bogatstava. Čim je Nemačka u mirnim uslovima učvrstila svoju poziciju, krenula je u reviziju povoda i uzroka za oba svetska rata. Po modelu da pobednici pišu istoriju. Ostali se nisu suprotstavili, a mi smo u svemu tome prošli vrlo loše. Nije nam bio dovoljan taj spoljni pritisak, već smo otvorili i pitanje uloge četnika i partizana. I to sa takvom isključivošću da to već poprima obrise kolektivne sramote. Umesto da se pošlo od činjenice da su to u početku bila dva antifašistička patriotska pokreta, koja su se sve više udaljavala, te da treba postaviti pitanje zašto su se udaljili i onda hladne glave zajedno razmotriti dalji tok do kraja rata.
Za mene je očigledno da je razlaz četničkog i partizanskog rukovodstva nastao oko ideje o državnom uređenju nakon završetka rata. Paradoks je da su zapadne kapitalističke i demokratske zemlje prednost dale boljševičkom rukovodstvu, ali vođe partizanskog pokreta su se veštije uklopile u razvoj situacije i saglasnost velikih sila o odnosima neposredno po okončanju rata. Mnogo toga što je usledilo po okončanju rata ne služi na čast novouspostavljenoj vlasti. Uz velike žrtve nešto kasnije društvo je krenulo napred, životni uslovili su se popravili, optimizam je bio očigledan i osnovan. A onda je počelo posrtanje, jer uspostavljeni sistem nije bio održiv; očigledno je imao sistemsku grešku. U kući sa mnogo braće i polubraće zavladala je, ili bolje rečeno, obnovila se nesloga uočena neposredno posle ujedinjenja 1918. Uz velike žrtve, svako je otišao na svoju stranu u svoju novu slobodu, samostalnost i suverenitet. Od onoga za šta se zalagalo rukovodstvo četničkog pokreta opstalo je višestranačje i privatna svojina. Od ideja za koje se zalagalo partizansko rukovodstvo nije opstalo ništa.
Posle rata, novouspostavljena vlast je deklaracijom zabranila povratak članovima dinastije Karađorđević, ali je ustoličila Tita kao suverena. Jer, šta je drugo Tito bio kao doživotni predsednik, nego kralj bez prava porodičnog nasleđivanja? Osetili smo, a možemo i izračunati koliko nas je koštala ta avantura i ponovno uspostavljanje starog sistema. I taj sistem je pun problema i protivrečnosti u celom svetu, ali funkcioniše. Videli smo, pri obeležavanju godišnjica vezanih za Prvi i Drugi svetski rat, koliko cene nas i naš doprinos pobedi. Videli smo to i u vreme sukoba i raspada SFRJ, vidimo i po njihovom stavu u rešavanju pitanja Kosova i Metohije. Sve smo videli i sve znamo, pa je naše sukobljavanje oko pitanja partizana i četnika luksuz koji vodi u propast.
Uz poštovanje svih žrtava, i od stranih okupatora i iz međusobnih satiranja, vreme je da to prepustimo mirnim raspravama. I da sve snage udružimo u popravljanje stanja u kojem se nalazimo.
Cvijetin Mihajlović,
Subotica
