Na stranu to što jedan predstavlja Srbiju sa svim teškoćama koje to nosi, a drugi Englesku sa svim pogodnostima što to pruža. Jedan je samo jedne godine nešto značio u Evropi (finalista Kupa šampiona 1966), a drugi je odvajkada bio veliko ime (čak i kada je bio drugoligaš). Jedan se bori s dugovima kao Laokon sa zmijama, drugi je bogat kao Krez.

Na stranu, dakle, što se jedan zove Partizan, a drugi Mančester junajted, ali šta da se očekuje sutra uveče (18,55 č), na stadionu u Humskoj, gde domaćin nije mogao da savlada „tamo neki” TSC, a u poslednjem susretu kod kuće je čak izgubio od „tamo nekog” Voždovca? Ili, ono što je najsvežije: šta može tim, koji je poražen u „tamo nekim” Lučanima protiv ekipe, koja umalo nije pobedila evropskog prvaka (Liverpul je izjednačio u Mančesteru pred kraj utakmice)?

Na sreću, u sportu se do pobede ne dolazi „vaganjem” protivnika pre megdana. U sportu nije presudno, odnosno niko ne može da predvidi, ni kako će da utiče ono što je bilo juče. U sportu nije retkost da neko „pogubi od sebe boljega”. Dešavalo se i najvećima na svetu da im se srce ne probudi kad treba.

U Mančester junajtedu se neko možda i seća da ga je Partizan izbacio u polufinalu Kupa šampiona 1966. Od tada je tri puta pokorio Evropu: 1968, 1999. i 2008, dok je za „crno-bele” uspeh da prođu Uefine kvalifikacije.

Istina, poslednjih godina na Old Trafordu ne cvetaju ruže kao u vreme dok je tamo vladao Ferguson (menadžer 1986-2013). Dolazili su na njegovo mesto i oni koji su bili ne samo veliko ime (Van Gal 2014-2016), nego i njegov ravnopravan takmac (Morinjo 2016-2018). Prilika je ukazana i onima od kojih se očekivalo da se tek tu dokažu (Mojes 2013-2014), kao sada Solskjer, Fergusonov učenik i kao igrač, a i kad je počeo trenersku karijeru.

Ali, stara dobra vremena nikako da se vrate. U engleskom prvenstvu Mančester junajted je posle devet kola s deset bodova (dve pobede) tek na 14. mestu od 20 ekipa?! U Ligi Evrope je u prvom kolu kod kuće pobedio s 1:0 Astanu (Partizan ju je u Kazahstanu savladao s 2:1, a imao je stopostotne šanse da to bude baš ubedljivo), dok je u drugom, u Alkmaru, igrao 0:0 sa AZ (u Beogradu je bilo 2:2, mada su Holanđani imali igrača manje čitav sat).

„Crno-beli” dočekuju slavnog rivala kao prvi u grupi (istina, isti je broj bodova – četiri, ali je njihova gol-razlika 4:3, a njegova 1:0). Razume se, taj trenutni redosled na tabeli niko ne shvata kao realan pokazatelj odnosa snaga, pa se ni u samom Partizanu ne zanose time.

Međutim, s takvim shvatanjem domaći igrači nipošto ne bi trebalo sutra uveče da izađu na igralište. Nema razloga za strahopoštavanje. Tim pre što bi ih uspeh visoko lansirao u evropsku fudbalsku orbitu. Oni nemaju šta da izgube, a ovaj Mančester junajted, bez obzira u kom sastavu da istrči u Humskoj, nije nepobediv.

Možda može da bude od koristi i to što je Partizan nedavno igrao protiv tima, čiji je trener do dolaska u Mančester junajted bio Solskjer. Molde, jasno, ni u kom smislu nije ravan gigantu s Old Traforda, ali ne može trener preko noći drastično da promeni svoj pogled na fudbal u zavisnosti od toga u kojem je klubu.

Morinjo, na primer, ma koliko bio prekaljen i prevejan u tom poslu, nije imao očekivane rezultate u klubovima naviknutim da trofeje osvajaju napadačkom igrom (Real i sam Mančester junajted), ali je bio kao dabar u vodi tamo gde nikome ne bode oči što su svi njegovi igrači iza brane, koju je sagradio (Čelzi i Inter).

Dakle, za godinu dana Norvežanin nije mogao da postane Ferguson, mada, s obzirom da je njegov učitelj tu, u klubu, ima ko da ga posavetuje.

Ruku na srce, Partizan je imao manje šanse od Mančester junajteda i 1966. Bio je to dvoboj takozvanih beba. Na jednoj strani su bile nove Bezbijeve bebe (prve su nastradale 6. februara 1958. u avionskoj nesreći u Minhenu posle revanša u četvrtfinalu Kupa šampiona protiv Crvene zvezda) i po ugledu na njih je i Partizanova juniorska ekipa iz tog doba nazvana po svom treneru Matekalove bebe. I kad je kucnuo čas bile su bolje od svog uzora.

Jasno, niko neće da se usudi da ovaj Partizan uporedi s onim. Ali, da nije zablistala tada, u Kupu šampiona 1965/66, ni ta generacija „crno-belih” ne bi imala po nečem posebnom da se pamti. Ako ova želi da i ona odskoči – sad joj je prilika!