petak, 22.11.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:57
INTERVJU: HUŠANG MORADI KERMANI, pisac za decu

Knjiga je kao majčino mleko

Internet verzije su kao brza hrana, koja zasiti, ali vodi u bolest. Ljudi će se knjizi vratiti onda kada budu zamoreni od toga što čitaju, a ne dobijaju nagradu za to, kada uvide da gube vreme
Autor: Marina Vulićevićsreda, 23.10.2019. u 18:00
Хушанг Моради Кермани (Фото М. Вулићевић)

Hušang Moradi Kermani jedan je od najznačajnijih iranskih savremenih pisaca za decu, a 2005. godine izabran je za ličnost svih vremena u ovoj oblasti literature, u Iranu. Na ovogodišnjem 64. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, predstavljene su njegove „Madžidove priče”, u prevodu s persijskog Aleksandra Dragovića i Petra Janačkovića, i u izdanju „Službenog glasnika”. Hušang Moradi Kermani dobitnik je mnogih nacionalnih i međunarodnih nagrada, a 2014. godine po drugi put ušao je u najužu konkurenciju za međunarodnu nagradu „Hans Kristijan Andersen”. Već nekoliko decenija, njegova knjiga „Madžidove priče” najpopularnije je delo za tinejdžere u Iranu, a prema Kermanijevim pričama snimljena su 33 filma. Razgovor sa Hušangom Moradijem Kermanijem vodili smo na sajamskom štandu Iranskog kulturnog centra, uz prevod sa persijskog Aleksandra Dragovića.

Zbog čega je vaš junak dete bez roditelja?

Izgubio sam majku kada sam bio beba, imao sam svega tri meseca. Majka se vrlo mlada udala i mlada je i umrla. A moj otac je oboleo od neke duševne bolesti, stalno je bio u bolnici, i preminuo je kada sam imao svega tri ili četiri godine. Tako da sam u stvari živeo sa bakom. Moja knjiga ima dosta autobiografskih elemenata.

Da li teško detinjstvo predskazuje i težak život ili je to obrnuto?

Dete, kome je život teško počeo, grabi da sebi stvori neke pozicije u društvu. Takva deca, pošto su prinuđena da se sama bore, suočavaju se sa siromaštvom i samoćom, ali ako se izvuku i ne upadnu u nevolje ili ne postanu glavobolja za zajednicu, ako izdrže sve te faze, oslanjajući se na sopstvene potencijale, onda mogu da budu uspešni ljudi.

Madžid, vaš junak, podseća na Haklberi Fina, nestašan je, a ima dobro srce. Da li je važno da književni junaci, pa i deca, budu vragolasti na ovaj način?

Čitao sam knjigu o dečjim junacima u literaturi. U tom štivu oko osamdeset odsto likova bilo je nestašno, poput Madžida. Oliver Tvist, Tom Sojer, Haklberi Fin, Pinokio, Pipi Duga Čarapa, Džudi Abot, junakinja knjige Džin Vebster „Tata Dugonja”. Ovi dečji likovi su uzori za decu koja imaju sve mogućnosti, ali ih ne koriste. Takvi karakteri privlačni su, zbog toga što su drugačiji; oni su izuzeci. Čitaoci ih vole, cene njihove priče i sudbine, privlače ih zbog toga što su takvi kakvi jesu – hrabri mangupi, koji se uz samoironiju i male spektakle izvlače iz problema. To je suština umetničke univerzalnosti ovih dečjih likova. Oni nikada nisu sasvim ostavljeni, uvek im neko od starijih pritrči u pomoć. Najčešće su odrasliji od svog uzrasta, zreliji su od svojih vršnjaka. Oni brzo stasavaju zbog nemaštine, ali brže i uče stvari. Zato kad takva deca govore, kao da progovaraju neki mudraci, iskusne ličnosti. Kada su suočeni sa teškoćama, kada se nalaze pred izazovima, oni neće pognuti glavu proklinjući svoju sudbinu, već će gledati kako da reše problem. U celovitim porodicama, roditelji uvek kažu: „Moje dete je palo, moje dete je takvo...”, ali ovoj deci to niko ne govori. Oni nauče da se oslone sami na sebe. Tako sam i ja rastao. Ja sam kao Madžid, ja sam u stvari on. Madžidov život je gorak, kao čajevi koje je spravljala moja baka. Ali šala s kojom on pristupa stvarima, to je kao kocka šećera koju je baka dodavala u tečnost da bih lakše gutao gorčinu. Kada sam imao pet godina, bio sam prinuđen da radim na građevini. Od tog posla sebi sam kupovao olovke i sveske za školu. Pošto nikada ni od koga nisam čuo da je to posao za odrasle, da se bespotrebno zlopatim, znao sam da moram da se uzdam u sebe i da brže odrastem. Tako i moj junak Madžid ima ironičan stav u odnosu na svet odraslih, a u svakoj teškoći nađe neki mali prolaz.

Madžid odrasta uz životinje, uz prirodu. Koliko je to važno?

Ne samo deca, već su i ljudi danas usamljeni, pa uzimaju kućne ljubimce kako bi nadomestili članove porodice. Odrastao sam u jednom malom selu, u dolini. Kada se moj otac razboleo, i kada bi uradio nešto nedolično, moja baka je govorila: „Hušangov otac je to učinio”, ne izgovarajući očevo ime, a da bi time ublažila porodičnu sramotu. Životinje su važne za odrastanje deteta, one upotpunjuju mog junaka, čine ga onim što jeste. Životinje nikada neće reći: „Ti nemaš majku, ti si siromašan, ti si ništavan.” Meni nijedan pas nije rekao da mi je otac bio lud... Imali smo kravu i toliko sam je voleo da sam zamišljao da je moja majka. Bila mi je sve u životu.

Da li su i deca u Iranu zavisna od interneta i kompjutera ili čitaju knjige?

To je globalna pojava, pa ni Iran nije izuzetak. Smatram da je čitanje knjiga kao kada beba sisa majčino mleko. Ništa ne može da zameni knjigu. Druga je stvar zašto roditelji na taj način ne usmeravaju svoju decu, već traže lakša rešenja, pronalaze alibi za svoju lenjost u internetu ili skraćenim izdanjima. Konačno smatram da će se ljudi vratiti knjizi, zato što druge sprave imaju rok trajanja. Kao i majčino mleko, koje postaje deo organizma, tako i knjige, reči i slike, ostaju nepomični deo čoveka. Internet verzije su kao brza hrana, koja zasiti, ali vodi u bolest. Ljudi će se knjizi vratiti onda kada budu zamoreni od toga što čitaju, a ne dobijaju nagradu za to, kada uvide da gube vreme. Sećam se kada se pojavio radio, ili televizor, i kada su svi govorili da je to kraj knjige, ali to se nije dogodilo. Junaci dečjih knjiga, koje sam nabrojao, opstali su, a da li će se to desiti i sa Harijem Poterom, pitanje je vremena. Madžid postoji 45 godina, sada je priča o njemu prevedena i na vaš jezik, posle drugih jezika.

Kako tumačite odnos svojih knjiga i njihovih ekranizacija?

Prednost ekranizacije dečjih knjiga jeste masovnost gledalaca. Kada je na iranskoj televiziji emitovana serija „Madžidove priče”, od 60 miliona stanovnika, gledalo je 55 miliona. Nedostatak je što je toliki broj ljudi uskraćen za to da zamisli likove, da u svojoj svesti kreira prozu i njene slike, što bi inače činio da je čitao knjigu.


Komentari0
ccf0d
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja