Još jedan oktobar, vreme kad se oblače mantili sa roze vrpcom na reveru i iz džepova vade papiri sa statističkim podacima o broju obolelih i umrlih od raka dojke.
U Srbiji se tog meseca ponovo govori o ženama koje su prošle kroz ovu tešku bolest sa dobro poznatim pitanjima… Kako glasi vaša životna priča? Šta ste pomislili kada su vam saopštili dijagnozu? Kako ste se osećali tada?
Malo koga zanima kako se osećamo sada, posle preživljenog raka dojke, šta smo promenile kod sebe i šta nas pokreće, šta je to što nam smeta dok prolazimo kroz lečenje? Šta nam nedostaje? Važnije od svega je koliko smo žena inspirisale da ne odustanu i kako da se izborimo za bolje uslove lečenja.
Poredimo se sa svetom i osuđujemo propuste u zdravstvenom sistemu. Redovno komentarišemo na društvenim mrežama šta bi sve moglo da se promeni kada bismo se mi pitali… I dok uporno tražimo ko je kriv, a ne ko je odgovoran, zanemarujemo odgovornost nad sopstvenim životom i zdravljem. Sve što bi za sebe uradili učinili bismo to ne rušeći prividnu zonu sigurnosti, i ne pomišljajući ni u jednom trenutku da makar na tren izađemo iz nje i uradimo nešto za sebe, makar i u ovog roze oktobra.
Možda bi bilo sasvim dovoljno za početak da odemo i zakažemo ultrazvučni ili mamografski pregled, ili makar opipamo svoje dojke, ali... Promenite način ishrane. Umesto paklice cigareta, stavite u svoju torbu jabuku ili neko drugo omiljeno voće za „dobar dan”. Možda bi baš odluka o prestanku pušenja, odlasku na posao biciklom ili zdravijoj ishrani mogla da promeni nešto u vašoj budućnosti nabolje.
Neke žene su svesne značaja redovnog pregleda i ne prihvataju izgovore da nema ko da ih pregleda, da se na pregled puno čeka i slično. One ništa ne prepuštaju slučaju jer znaju kakve su posledice ako se bolest kasno otkrije. Neke ne znaju dovoljno o pregledima koje treba da obave, naučene da se lekaru obraća samo kad se osećaš loše, propuštaju priliku da rak otkriju na vreme.
A ako žena oboli, bitno je da se uspostavi bolja dijagnostika i da ona bude dostupna u svakom delu Srbije. Potrebno je da put od početka lečenja do kraja bude što kraći i da ne čeka na snimanja na skeneru ili magnetnoj rezonanci.
Jednog ovakvog oktobra govorila sam na jednoj tribini o velikoj nesreći koja se svake godine dogodi u Srbiji, u kojoj strada 32 autobusa prepuna žena. To je nesreća u kojoj 1.600 nečijih ćerki umre od bolesti koja je, ako se otkrije u ranoj fazi, izlečiva. Govorila sam o krivici koju nose ove žene, krivici koja ih prati i posle smrti i kojom njihove ćerke postaju obeležene za ceo život. Za njih kažu – krive su! Nisu se javile na vreme, nisu htele da dođu na pregled, plašile su se. A u čemu su se razlikovale one koje su preživele? Nas 3.000 godišnje ovaj rak preživi, namerno ili slučajno, zavisi. Ja sam jedna od njih, nisam znala kada gde i kako da se pregledam. Kao tinejdžerka saznala sam kako je rak surov jer sam odrastala gledajući ženu bez dojke, ali ne bez hrabrosti i želje za životom kako se bori sa njim. Plašila sam se, imala sam strah da posle toga dodirnem svoje grudi, a kamoli da ih pregledam.
Mnoge od žena koje nisu preživele imale su slične priče. Moja se završila dobro jer sam imala sreće da promenu otkrijem i lečim na vreme. One nisu. To je bilo pre 12 godina. Danas sreća ne treba da pravi razliku između preživelih i onih koje rak pobedi, već odgovornost prema sopstvenom zdravlju. Redovni samopregledi, odlazak jednom godišnje na ultrazvučni pregled, snimanje na aparatu mamografu na svake dve godine kada pređete 40. godinu – to je ono što je do nas. Uključimo se, pomozimo i opomenimo! Posebno vi koje ste prošle put sličan mom. Nemojte da dozvolite da stojim sama dok govorim u ime vas, jer – jače smo kad smo zajedno. Izborimo se za promenu nabolje, za bolje lečenje, bolju prevenciju, život dostojan čoveka posle dijagnoze. Osnovala sam Udruženje „Ženski centar Milica” jer sam želela da postoji mesto gde žene mogu da dobiju sve neophodne informacije i o prevenciji i o lečenju, koje ja nisam imala dok sam prolazila kroz bolest. Ne stajem i dalje. Kampanja „Daj pedalu raku” već pet godina „krstari” po gradovima Srbije. Cilj je da povežemo ljude na lokalnom i na nacionalnom nivou kako bi se smanjila smrtnost i broj obolelih od raka dojke. Čvrsto verujem u to da ćemo uspeti u ovoj misiji.
Priredila Danijela Davidov Kesar
