Od pre neko veče u Muzeju Kinoteke u Kosovskoj 11, pa do kraja oktobra, pod programskim naslovom „Velikani svetskog filma – Klaudija Kardinale” prikazuju se filmovi u kojima je ova italijanska diva i internacionalna zvezda ostvarila neke od svojih najboljih uloga.

Pred gledaocima su poslastice poput filmova: „Devojka sa koferom” Valerija Curlinija (1961), „Obično nepoznati lopovi” Marija Moničelija (1958), „8 i po” Federika Felinija (1963), „Bubova devojka” Luiđija Komenčinija (1964), „Gepard” Lukina Viskontija (1964), „Čudovišne žene” Bolonjinija, Moničelija, Pjetranđelija i Salčea (1966), „Opljačkaj bližnjega svoga” Frančeska Mazelija (1968), „Drage zvezde Velikog medveda” Lukina Viskontija (1965), „Revolverašice” Kristijana Žaka (1971), „Bilo jednom na divljem zapadu” Serđa Leonea (1968), „Marseljski klan” Hosea Đovanija (1972) i „Fickaraldo” Vernera Hercoga (1982).

Ovaj retrospektivni, kinotečki izbor filmova sasvim prikladno i poželjno prikazuje širok dijapazon uloga i filmsko trajanje glumice čiji su lik i delo, a ne samo raskošna lepota, snažno obeležili italijansku i evropsku kinematografiju.

Klaudija Kardinale je umetničko ime Klod Žozefin Roz Kardinale, rođene u Tunisu 1938. godine (od oca Sicilijanca i majke Francuskinje), prema sopstvenom priznanju – nestašne, živahne i tvrdoglave devojčice. O rodnom Tunisu, pre nekoliko godina napisala je knjigu, 2009. godine je u Tunisu snimila i film „Žica” (Mehdija Ben Atija)...

Klaudija Kardinale na izložbi filmskih fotografija (Foto: D. Lakić)

Prisećajući se tada za „Politiku” svojih filmskih početaka, u Lečeu, na festivalu na kojem joj je uručena „Zlatno maslinovo drvo” za životno delo, Klaudija Kardinale je izjavila: „Imala sam dovoljno sreće da uskočim u magiju italijanske kinematografije i radim sa velikim filmskim stvaraocima koji su me naučili sve. Učila sam i u filmskoj školi Centro sperimentale, ali je tamo bilo užasno. Nisu mi odgovarali kada bi ih nešto pitala, gledali su me čudno i pitali da li sam Arapkinja. U jednom trenutku sam je i napustila, zalupivši vrata.”

Čini se da nije tada pogrešila jer je do sada snimila više od 120 filmova i radila sa najslavnijim rediteljskim imenima: od Lukina Viskontija („Roko i njegova braća”, „Gepard”), Federika Felinija („Osam i po”), Marka Belokija („Henri Četvrti”), Vernera Hercoga („Fickaraldo”), Ričarda Bruksa („Profesionalci”), Henrija Heteveja („Svet cirkusa”), Serđa Leonea („Bilo jednom na divljem zapadu”)..., pa sve do Borisa Despodova (komedija omaž filmovima Serđa Leonea) i Fabrisa Begotija kao predstavnika nove generacije evropskih filmskih reditelja. Klaudijini partneri bili su: od Džona Vejna, Lija Marvina, Henrija Fonde, Marčela Mastrojanija, Čarlsa Bronsona, Žana Pola Belmonda i Alena Delona, sve do Vilijema Mozlija (film „Planina tišine” Ernsta Gosnera)...

Ponosna što njenom licu i njenom telu plastični hirurzi nikada nisu prišli Klaudija Kardinale je tada za „Politiku” izjavila i da u karijeri nema za čim da žali. „Izbori i susreti diktiraju sudbinu. Snimila sam mnoge filmove u Holivudu, a kada su me pitali da ostanem rekla sam ne. Ko je pokušao da me promeni brzo bi shvatio da se nalazi pre jednim ovnom. Nisam mnogo govorila, bila sam divlja, a smatrala sam da je trošenje vremena srljati u tuče sa dečacima kako bih dokazala da je žena jača. Volim opasnost i mnoge rizične filmske scene radila sam bez dublera”, rekla je.

Klaudija Kardinale je svojevremeno boravila u Beogradu, na Festu, u petom mesecu trudnoće. Ciklus njenih filmova u Muzeju kinoteke stavlja pod reflektore svu njenu glumačku i životnu snagu i novim, mladim generacijama gledalaca otvara mogućnost da je bolje i bliže upoznaju.