Malo ko zna da je kralj Aleksandar Karađorđević imao ideju da se uz Prvu žensku realnu gimnaziju, a na mestu prastarog kamenoloma po kojem je Tašmajdan dobio ime, izgradi katolički hram. Monumentalnošću primakao bi se vatikanskoj katedrali Svetog Petra, a lepotom bazilici Sagrada familija u Barseloni. Nije, pa je na tom mestu 1954. godine nikao Stadion „Tašmajdan”.
Nešto ranije, kad su srušene straćare nanizane duž bivše Fišegčijske čaršije, uređen je Tašmajdanski park, u kojem su se još ranije skrasile tri ugledne institucije – Seizmološki zavod, Crkva Svetog Marka i partijska kafana „Madera”. Ali tek sa dovršetkom stadiona, novi park je metalnom ogradom odvojen od ambisa što je zjapio prema Ulici Ilije Garašanina, da bi zbog očekivanih posetilaca bio ukrašen javnim klozetom, kao i tesnom kafeterijom u vrhu, uz ogradu i iza Zavoda. Maštoviti kum nazvao je „Kafe Tašmajdan”, i ne sluteći da će samo desetak godina kasnije to pitomo ime izbledeti pred zloslutnim nadimkom – „Poslednja šansa”.
„Kafe Tašmajdan” je u toku dana bio ispunjen dečjom grajom, ženskim šaputanjem, kolačima, sokovima i kaficama, a noć neki još pamte po srči i redovnim policijskim racijama sa legitimisanjem svih zatečenih gostiju
Zamisao je bila plemenita: ta kafeterija usred prelepog parka bila je namenjena opuštanju bezbrižnih majki ili kraćem predahu izbezumljenih kinderfrajli, a kada suton razjuri dečurliju, i zaljubljenim parovima koji su se tada još držali za ruke, uz poneki poljubac skriven dubokim senkama. „Od 7 do 22 h”, kako je pisalo na staklenim vratima.
Ta kafeterija, pripojena sportskom stadionu „u prizemlju”, poverena je poluvojnoj ugostiteljskoj firmi „Stadion”, koja se proslavila gazdovanjem nad istoimenom kafanom ispod tribina Stadiona JNA i sijaset drugih širom Beograda. U „Stadion” ispod stadiona svraćali su državni i partijski funkcioneri, kao i visoki oficiri posle fudbalskih utakmica i svibanjskih svetkovina, a radnim danima navijači i gradska baraberija. Zbog prvih je bilo ustanovljeno klizno radno vreme kafane, i dveri su sklapane tek kada i poslednji gost otetura, ali iste tekovine baštinili su i drugi! Zbog toga je „iznađeno rešenje” uvođenjem sličnog radnog vremena i u „Kafe Tašmajdan”, s čime se saglasila i Narodna milicija, računajući da će tako sve operativno zanimljive slučajeve „opservirati” na jednom mestu.
Od tada, „Kafe Tašmajdan” je u toku dana bio ispunjen dečjom grajom, ženskim šaputanjem, kolačima, sokovima i kaficama, a noć neki još pamte po srči i redovnim policijskim racijama sa legitimisanjem svih zatečenih gostiju, a ponekad i personala. Tada je onaj nadimak i ozvaničen.
Osoblje je urakljeno kada su pred drugaricu Bukaricu, tada najstrožu među dežurnim sudijama za prekršaje koji su noću svoju klijentelu primali u zgradi gradskog SUP-a, priveli rmpaliju Savu Jokića, i rastom omanjeg a bucmastog Žiku kelnera iz „Poslednje šanse”. Sava je bio krvav od glave do pete, dok se Žikina žaketa belela kao sneg. Bila je to posledica tuče koju je zapodenuo Sava, sa podmuklom namerom da izbegne plaćanje ceha. A tako bi i bilo da ga Žika nije sustigao na stotinak metara od kafane. Verovatno bi obojica ponela svoj deo krivice da Sava nije zahtevao od drugarice sudije da se u zapisnik svakako unese da je on meč protiv Žike izgubio „na poene”. Najurila ih je obojicu bez kazne, a njene kolege su šapatom govorkale da se tada prvi put od srca smejala.
Pričalo se da je to sumorno svratište otvoreno neprekidno i da nema bravu na ulaznim vratima. Pogrešno! Klijentelu bi ispratili već oko šest ujutru da bi nesrećne spremačice do sedam pokupile srču, a do osam sprale krvave tragove s poda, kako bi bar donekle upriličile lokal za dnevne goste, za decu, nedorasle i ostale besposlene.
E, sad, dok traje prepucavanje oko zakupa lokala, poturena je vest da će se tu, nadomak „Poslednje šanse”, postaviti spomenik Vasku Popi, te da bi to mesto valjalo upriličiti po meri velikog pesnika?! Navodno, on je svoje boemske dane (i noći) rado provodio tu! Neće biti: držao je do ugleda, pa je zato zalazio u „Papuk”, „Drinčićevo”, „Pozorišnu” i „Brodarsku kasinu” ili u „Tri šešira”, a ponekad i u „Klub književnika” ili slične kafane sa normalnim radnim vremenom. Čak su i televizijski pregaoci izbegavali to stecište pa su češće zalazili u sklepanu „Konzervu” u komšiluku, na vrhu Aberdareve ulice, o čemu je najviše znao pokojni Kamenko Katić, a ko ga je poznavao naslutiće i zašto.
Na sve to, i onakva „Poslednja šansa”, u poređenju s novijim leglima poroka, danas deluje gotovo čedno.
Nego, da odlijemo tim povodom dve-tri kapi „kafanskih suza” za pokoj uspomenama.
