Depo Pedagoškog muzeja je školska riznica. Ona se nazire već u hodniku gde su kao pod konac prikazani zanimljivi eksponati. U raznovrsnoj arhivskoj građi su Cvijićeva reljefna mapa Srbije iz 1912. godine, Vinterova mašina za pravljenje struje, globus zemlje i meseca, karte sveta, prvi telefon, kino-projektor, pisaća mašina, preparirane životinje…
Ovde se može saznati čemu služi svilena buba i kako izgledaju neki ljudski organi. Jedino pod ovim krovom mogu se videti sve vrste vune ovaca s našeg podneblja. U vitrinama su instrumenti za eksperimente iz fizike i hemije, srednjovekovne rize, slikarski alati, tkanice i niz etno eksponata, svedočanstvo Branka Radičevića i još mnogo toga što je poslednjih petnaestak godina skupljalo prašinu, a sada je dostupno posetiocima.
Na ideju da sa školskog blaga skine paučinu i učini ga dostupnim deci, ali i svim generacijama došao je vršilac dužnosti direktora Pedagoškog muzeja Slobodan Vuksanović. On kaže da je imao podršku Ivana Karla, gradskog sekretara, koji mu je predložio da udvostruči kapacitet ove kulturne ustanove. Po nalogu direktora kustosi su se latili posla, pa su predmeti razvrstani u izložbene celine koje obuhvataju hemiju, fiziku, matematiku…Svaki predmet ima svoju ličnu kartu i dobro je očuvan.
– Muzejski depo više nije magacin, sada je otvoren za decu, narod, turiste. Ako je neka izložba bila uspešna pre deceniju, zašto da je zaboravimo, potrebno je da ona ponovo bude viđena. Sve iz depoa je otkriveno da bi bilo pokazano – napominje Vuksanović i ocenjuje da posećujući izložbe uz pratnju vodiča učenici mogu da izuče dobar deo školskog gradiva.
Želja našeg sagovornika je da ovo postane jedna turistička minijatura. Čak je ukrasio i prozorska okna u kojima su plakati, koji svedoče o dualnom obrazovanju u Srbiji iz 1905. godine. „Umivajući” dvorište Vuksanović je u njemu kreirao pozornicu na otvorenom za raznovrsne kulturno-edukativne i zabavne događaje. Publika je dobila 150 mesta za sedenje.
Dvorište je oplemenjeno cvećem, o kome svakodnevno brine prvi čovek muzeja. Turisti se ovde osećaju kao u etno-parku. Pod krošnjom stabla mogu da se odmore, a neki svraćaju da se fotografišu. Zanimljive su im figure dece u đačkim uniformama. Računaljka, tabla, tašne, koferčići, igračke, kućica za ptice, pa čak i starinsko ognjište krase dvorište muzejskog zdanja u Uzun Mirkovoj ulici, a dečaci i devojčice slobodni su da sami osmisle igre koristeći izloženi materijal.
– Prija mi kad kolege iz drugih prestoničkih muzeja kažu da je Pedagoški muzej od ružnog pačeta postao beli labud – kroz smeh veli Vuksanović.
On otkriva da je u planu izgradnja svojevrsne staklene ili zimske bašte u kojoj će biti smešteni eksponati. Oni će moći da se obilaze tokom cele godine bez obzira na vremenske prilike.
Sabirajući rezultate dosadašnjih aktivnosti direktor zaključuje da je za 90 dana organizovano više od šezdeset programa. Prikazani su filmovi, održani koncerti i predstave, kao i pesničke večeri.
Pedagoški muzej je jedan od najstarijih u Srbiji. Osnovan je kao Školski muzej 24. novembra 1896. godine na inicijativu Učiteljskog udruženja. Cilj je bio da se prikupljaju i čuvaju nastavna sredstva i svi drugi predmeti od istorijskog značaja za osnovne škole i učitelje. Tokom više od jednog veka postojanja, prikupljeno je nekoliko desetina hiljada udžbenika, nastavnih sredstava, fotografija i dokumenata koji svedoče o radu srpskih škola od početka 19. veka do danas. Dimitrije J. Putniković (1859-1910), učitelj i pisac udžbenika, bio je prvi upravnik muzeja.
