Solun – Postoje kratkometražni igrani filmovi koji toliko opčine gledaoca da poželi da traju duže. Jedan od takvih je i „Poslednja slika o ocu” mladog srpskog autora Stefana Đorđevića. Traje dvadeset minuta a gledaocu, duboko uvučenom u njegov intenzivni emocionalni vrtlog, to nije dosta. Bio bi ovo i vrlo dobar dugometražni igrani film.
Đorđevićeva „Poslednja slika o ocu” je pobednički film letošnjeg festivala u Lokarnu, a sada se u okviru selekcije kratkih filmova unutar uglednog programa „Balkanski pregled” prikazuje i na 60. Solunskom festivalu. Rađen kao koprodukcija između Srbije, Slovenije, Hrvatske i Grčke, sa producentskim potpisom rediteljke i producentkinje Andrijane Stojković, sa lakoćom osvaja srce publike bez obzira na to gde se prikazuje. I to ne samo zbog teme koja jeste dirljiva – otac Dušan u termalnoj fazi maligne bolesti i mali sin Laza putuju za Beograd kako bi se pronašao smeštaj za dete koje ima jedino oca, već iz zbog načina na koji je Đorđević tretira i obrađuje. Decentno, sa vrhunskim stilom i snažno.
Stefan Đorđević (Bor, 1987) je u ovom filmu lične slike sećanja i lična iskustva artikulisao kroz priču o nedostajanju oca, o odnosu oca i sina, njihovom međusobnom osećanju brige i sazrevanju pre vremena. Njemu je perspektiva dečaka iz filma veoma poznata, a priča iz vizure oca očigledan izazov. Vizuelni aspekti filma su krucijalni. Ovo je polje kojim Stefan Đorđević, koji je beogradski FDU svojevremeno završio upravo na katedri za kameru, izvrsno vlada tvoreći atmosferske fotografije kao veoma važan lik u filmu. Oca Dušana igra izvrsni Igor Benčina, a dečaka Lazu maleni Marko Matić koji je izabran među 400 dečaka na kastingu koji je rađen u Jagodini i Paraćinu...
U glavnom delu programa „Balkanski pregled” na aplauze i pitanja radoznale grčke publike naišao je i srpsko-rumunski film „Ivana Grozna” scenaristkinje, rediteljke i glumice Ivane Mladenović, koja je po završetku bukureštanske filmske akademije nastavila i da glumi i da režira u Rumuniji. I ona je u Solun stigla s oreolom nagrađenog filma u Lokarnu.
Film „Ivana Grozna” drugi je dugometražni igrani u karijeri ove talentovane i na više planova angažovane autorke. I kao što je to već uradila u prvencu „Vojnici, priča iz Ferentarija” i u novom filmu poseže za dokumentarističkim pristupom temi, tvoreći neku vrstu šarmantne opsene između stvarnosti i fikcije što se međusobno nadigravaju prateći autorkin unutrašnji tok misli.
Glavna junakinja ovog filma je sama Ivana u sopstvenoj izvedbi. Glumica, nervno iscrpljena i zabrinuta posle velikog međunarodnog uspeha, iz Rumunije gde živi i radi na leto dolazi u rodno Kladovo. I pred gledaocima se otvara velika priča o malom gradu, roditeljskom domu, starim tugama i radostima, nesporazumima i ljubavima i težini anksioznosti koju stvara ono pitanje kuda i na koji način dalje.
Mladenovićeva u celu ovu priču kojom vladaju i ironija i humor, uvlači i članove svoje porodice, rodbinu i prijatelje koji izdašno igraju kao pravi glumci, prenoseći svoje istinske emocije na filmsko platno. Zaglavljena na granici između Srbije i Rumunije, baš tamo gde Dunav najbučnije ljubi nebo, Ivana Mladenović kao Ivana Grozna u sopstvenom filmu, traga za sopstvenim mestom pod suncem. To je ona pozicija – ni tu ni tamo, s kojom je i inače suočena srpska omladina rasuta po svetu...
U dvorani Makedonskog teatra, preko puta solunske Bele kule, za sutra veče zakazana je balkanska premijera dugometražnog dokumentarnog filma „Slučaj Makavejev ili suđenje u bioskopskoj sali” Gorana Radovanovića, koji se prikazuje u okviru velike retrospektive filmova Dušana Makavejeva s kojom je festival začinio svoj jubilej. Solun je priredio omaž i retrospektivu dela nedavno preminulog filmskog maga koji je uvek išao ispred svog vremena. U Beogradu se to još nije desilo...
