ponedeljak, 16.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:04
INTERVJU: MLADEN MATERIĆ, reditelj

Umetnost je imala moć u vreme kad je Pikaso naslikao „Gerniku”

Nije mogla da zaustavi rat, ali je mogla značajno da utiče na javno mnjenje pa time i na procese koji oblikuju stvarnost
Autor: Borka Golubović-Trebješaninsreda, 06.11.2019. u 22:00
Младен Матерић (Фото принтскрин Јутјуб/РТРС плус)

Diskretni Mladen Materić, reditelj evropskih razmera koji već 27 godina živi i radi u Tuluzu, bio je nedavno gost četvrtog „Pozorišnog Kustendorfa” na Mokroj Gori, odnosno učesnik panela posvećenog temi „Pozorište u društvu spektakla”. Samo što je završio novu francusku predstavu „Sećam se, nebo je daleko a i zemlja” koju je radio sa Orelijanom Borijem vođom kompanije „111” kojeg naša publika pamti sa Bitefa, Materić je dao sebi radni odušak, spakovao kofere i doputovao u Srbiju.

Svoju pozorišnu misiju počeo je u rodnom Sarajevu gde je 1984. godine pokrenuo otvorenu scenu „Obala” pri Akademiji scenskih umetnosti. Do danas se pamte njegove predstave „Tetovirano pozorište” i „Mesečeva predstava” rađene u predratnom Sarajevu, da bi s početka devedesetih godina prošlog veka za novo mesto življenja odabrao Francusku.

Na srpskim scenama takoreći nikada nismo ni videli rediteljski rukopis Mladena Materića, ali ga dobro pamtimo iz vremena 2005. i 2006. godina kada je pripremana predstava „Čas tokom kojeg ništa nismo znali jedni o drugima” prema delu sada nobelovca Petera Handkea u koprodukciji pariskog Teatra de la Vil, pozorišta Garona iz Tuluza i Narodnog pozorišta u Beogradu. Posle 91 održane probe, najavljena premijera je otkazana. Na Mokroj Gori, čuli smo i njegovu verziju ove priče.

– Meni ta priča više ne znači mnogo, iako me je veoma koštala, u svakom smislu. Pripreme za taj projekat su već počele kad su na čelo nacionalnog teatra došli Dejan Savić i Božidar Đurović i tada su nastali problemi. Uvek ima te surevnjivosti, ali gospodin Savić, za kojeg sam i tada ustanovio, najblaže rečeno, da ga istina baš mnogo ne obavezuje, tvrdio je tokom postupka njegovog nedavnog smenjivanja da nije on potpisao ugovor o koprodukciji sa francuskim partnerima, što nije tačno. Njegov potpis i dalje blista na ugovoru koji svi potpisnici imaju u arhivama – priča Materić i dodaje da je vrednost celog projekta bila oko 530.000 evra, od kojih je Narodno pozorište u Beogradu u tome trebalo da učestvuje sa 30.000.

Handke je jako ozbiljan čovek i umetnik. U to vreme nije mogao da se načudi šta se desilo sa predstavom „Čas tokom kojeg ništa nismo znali jedni o drugima”

Bilo je, zaista, previše neshvatljive beskrupuloznosti u uništavanju predstave „Čas tokom kojeg ništa nismo znali jedni o drugima”, seća se Mladen Materić i naglašava da je bilo mišljenja da se sve to desilo zato što ti direktori nisu u celom radu prepoznali nikakvu ličnu korist, dok su opet mnogi mislili da je reč o uticaju one politike kojoj nije odgovarala patriotska pozicija starog Srbina Handkea, pa ni Materićeva, a čak ni ta francuska orijentacija.

– Istina je da bahatost kojom su ovi direktori uništili našu predstavu, ne ustručavajući se čak ni da izazovu diplomatski skandal, snažno upućuje na tu mogućnost. Na to ukazuje i činjenica da je ceo problem, kad je došlo do potpune propasti, brzo prešao na vrlo visoki nivo: o njemu su raspravljali naše i francusko Ministarstvo kulture, ambasada Francuske i naša vlada. Bilo je prilično grozno, između ostalog i zato što nisam želeo da zapadnem u situaciju da me Francuzi brane od nas Srba. I na kraju ceo projekat je propao, tako da je naša strana bila obavezna da plati odštetu od 103.000 evra. Zvanično je platilo Narodno pozorište u Beogradu, a to je kažu bila odluka vlade – dodaje Materić, priznajući da je sve to mnogo koštalo i „Tetovirano pozorište” i njega lično. Izgubili su nekoliko stotina hiljada evra jer im je uskraćen znatan deo finansiranja zbog neizvršavanja obaveza. A naprotiv Savić i Đurović su ostali na svojim mestima, što je, kaže on, veliki problem, jer sistem u kojem ne zavisimo od rezultata svog rada je poguban.

Kako je Peter Handke, sa kojim ste dugogodišnji prijatelj, gledao na celu tu situaciju?

Sa Handkeom sam se sprijateljio radeći predstavu „Kuhinja” koja je bila naša prva saradnja. Hteli smo da produbimo saradnju i zajedno odlučili da to bude novi rad na beogradskoj predstavi „Čas tokom kojeg ništa nismo znali jedni o drugima”. Handke je jako ozbiljan čovek i umetnik. U to vreme nije mogao čudom da se načudi šta se desilo sa ovim projektom. Posle mnogo godina ipak smo poželeli da ponovo uradimo ovu predstavu, uspeli smo da je realizujemo u Banjaluci.

Kako ste posle Sarajeva, za novi prostor življenja i stvaranja odabrali Tuluz? Da li ste nostalgičar?

Bio je to neobičan splet okolnosti. Ugovor o koprodukciji sa pozorištem iz Tuluza i pariskim Jesenjim festivalom za 1993. godinu potpisali smo u martu 1992, a rat je počeo u aprilu. Francusko ministarstvo kulture nam je te 1993, posle prikazivanja predstave, ponudilo da ostanemo i tako je sve krenulo. Ne, nisam nostalgičar. Od kada se sve desilo što se desilo u Sarajevu, sa svojom porodicom sam najpre stigao u Beograd i od tada su Beograd i Srbija nešto gde se vraćamo. Nekada mi se učini da se ovde ne snalazim, a da se tamo u Francuskoj snalazim mnogo bolje, pa obrnuto, i onda vam dođe period da vam je svejedno gde ste, samo izađem iz aviona i nastavim da funkcionišem. Potom bude vreme kad vam nije dobro ni ovde ni tamo. Mi smo negde 2000. godine poželeli da imamo neku kućicu u Srbiji, kao neku novu rodnu kuću budući da smo ostali bez nje i našli smo je u Šumadiji. Tu se stvarno osećam kao svoj na svome.

Pozorište je oduvek o ljudima. Kakvo je mesto i uloga pozorišne umetnosti u aktuelnom društvu u kojem je spektakl u osnovi svega?

U suštini sve ovo, posebno u zapadnom svetu, postaje kao neki teški teror individualizma. Svako je sam, čak su i poverovali da tako i treba, a u spoju sa objavljivanjem privatnosti na društvenim mrežama pojedinci sami sebe smatraju institucijama. Mnogo ljudi u Francuskoj ne oseća se dobro u tim novim okolnostima. Verovatno je i ovde gore nego što je bilo, ali je isto tako mnogo bolje nego što je u gradovima zapadne Evrope. Ako prihvatimo da samo popunjavamo prazni prostor koji je stvoren tako što postoje te scene i navika ljudi da idu u pozorište, da pravimo nešto što je neka vrsta zabave, pa makar i intelektualne to je nedovoljno. Toga ima verujte u Francuskoj previše, nečega što obuhvata definicija po kojoj je važnija kulturna aktivnost nego delo: neki par dođe u pozorište, pogleda izložbu fotografija koja je izložena u foajeu, popije belo vino, gleda predstavu, srećno se vrati kući, nije ni bitno koja je predstava. Mislim da je to pogrešno, ovde ipak uz sve naše lamentiranje vrlo često gledate predstave koje govore o životu, koje ispituju stvarni sadržaj ljudske situacije.

Kakav je svet iz vaše francuske perspektive u vremenu u kojem trajemo?

Svi se pitamo šta je ovo? Setimo se kakvu je moć imala umetnost u vreme kada je Pikaso naslikao „Gerniku”. Nije mogla da zaustavi rat, ali je mogla značajno da utiče na javno mnjenje pa time i na procese koji oblikuju stvarnost. A sada je pojam umetnika, gotovo poluboga, recimo Džordž Kluni. Ako nekada naprave njegovu ikonu, iako on učestvuje u nekim benignim humanitarnim akcijama, ta će se ikona ipak zvati sveti Džordž sa kafom.


Komentari4
9d005
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stevo
Sve vise sam siguran da je pozoriste, film...utociste za posebnu sortu homo sapiensa. Uobrazeni da su i u zivotu mali "iznad", kao na pozornici, bez imalo stida , kao da citaju jevandjelje, tumace svet koji egzistira zahvaljujuci njima.. Ljudi posecuju pijacu, i stocnu takodje, mnogo mnogo, mnogo vise nego pozoriste... A i pekaru!
pjer
"...прича Матерић и додаје да је вредност целог пројекта била око 530.000 евра" - Bože, zar toliko za jednu predstavu?! Za dobru predstavu dovoljne su dve stolice, jedan sto ( može i stari trosed ) , nekoliko dobrih gumaca, i najvažnije - dobar tekst...
I budi to sto jesi
Umetnost ima moc da oblikuje coveka a ne stvarnost. Umetnost nije uspela da zaustavi ni fasizam ni komunizam niti ratove koji se i danas vode. Umetnost nema tu funkciju a sto se tice Klunija pa kave on ima veze sa umetnoscu.
Kulturna aktivnost
Ako poredite publiku i pozorisne prestave u Tuluzu i drugim manjim gradovima u Francuskoj sa Beogradom, i beogradskom publikom slazem se sa vama. Ali, zaboravili ste Pariz i njegovu publiku.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja