Nedavno sam u novinama pročitala da naslednik, po zakonu o nasleđivanju, preuzima i plaćanje dugova preminule osobe. Koliko znam, to je tako bilo i do sada. Pravnik nisam i ne moram biti da bih razumela da je to logično. Iz ovoga proizlazi jedno moje razmišljanje.
Pridružila sam se, davno je to bilo, penzionerima koji su pokrenuli široku akciju potpisivanja tužbe zbog umanjenja penzija stečenih prema obračunu po zakonu Republike Srbije. U PIO fondu. U Nemanjinoj ulici stala sam u red i potpisala iz čiste radoznalosti, znajući unapred da je to „igra gluvih telefona”. Interesovao me je odgovor. I, gle, čuda! Preporučenom poštom odgovor stiže – kompletan obračun. Obračun sadrži podatke navedene u tri kolone – u prvoj iznos penzije obračunate na osnovu punog radnog staža, u drugoj koloni iznos umanjene penzije, i u trećoj iznos razlike, odnosno koliko mi je (bez pitanja) uzeto. Obuhvaćen je period od novembra 2014. do juna 2018. godine. Boga mi, lepa para.
Dobro, zahvaljeno je penzionerima što su podneli najteži period – ne znam koji, lakše mi nije. Ali lepo zvuči. Hvala, hvala, nego, muči me jedno pitanje, ili bolje rečeno, jedna računica. Ako mi država vraća kap po kap, ovlaš izračunato, trebalo bi da živim još nekih petnaestak do dvadeset godina da bi mi vratila ono što je uzela. Au!
E, sad smo na početku ovog teksta. Pošto nemam nameru da budem najstarija na svetu, kako bi bilo da država ima zakonsku obavezu da mojim naslednicima vraća ono što duguje meni, pa i bez kamate? I još nešto, molim vas, nemojte tu „kap po kap” zvati „pomoć” penzionerima. Ružno zvuči. Penzioneri su zaradili svoju penziju, a pomozite im kad padnu, da lakše ustanu.
Bojana Popović,
Beograd
