sreda, 11.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:02
MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU

U „normalnom svetu” čovek ne poznaje svoje komšije

Ko se u civilizovanom svetu još greje na drva. Normalni ljudi kupe sve što im treba. Kakav ajvar i zimnica, kakvo stajanje uz šporet po vrućini, kakva turšija? Nikad više. Letovaćemo i zimovati po egzotičnim mestima. Kao svi normalni ljudi. U hotelima, sa đakuzijem, sa bazenima pored mora. Hranićemo se po restoranima, ješćemo morske plodove, te lignje i dagnje. Nosićemo bele košulje i uz čašu belog vina gledati zalaske sunca.
Autor: Predrag Rudovićpetak, 15.11.2019. u 10:02
Фото Пиксабеј

Sića je ustaljeni naziv za metalne novčiće svih vrednosti i apoena manjih od dinara. Sakupljali su se u teškim danima, po činijama, vaznama i fiokama kao zadnji izlaz za kupovinu najnužnijeg, najčešće vekne hleba i litre mleka.

Njima su punjene i dečije kasice koje bi kad kad roditelji praznili uz obavezno obećanje mališanima da će im sve to uredno biti vraćeno, „samo da dođe prvi”. 

Sakupljajući parice ili gledajući roditelje kako to čine zaricali smo se da ćemo se jednom dokopati „normalnog života”.

Ovde ili tamo preko, svejedno, samo da već jednom počnemo da živimo „kao sav normalan svet”. U tom normalnom životu konačno ćemo biti nezavisni, slobodni i sami sebi dovoljni. Niko nam neće ni u čemu smetati. Sve ćemo moći da uradimo i platimo od svoje plate.

Foto Piksabej

Nećemo više morati da moljakamo komšije i prijatelje koji se „pomalo razumeju” u razne popravke, od zamene gumica na česmi, sitnih i krupnih popravki automobila, sve do usluga u državnim institucijama, školama i bolnicama. Normalni ljudi plate sve što im treba. Čist račun, duga ljubav.

Više nam niko neće biti potreban.

Otkačićemo sve te budale čije smo hirove godinama trpeli jer „možda nekada zatrebaju”. Jednom ćemo im konačno u lice reći šta stvarno mislimo o njima.

Kome još treba komšiluk. Sav taj svet koji zabada nos u naše živote. Radoznalici. Svaki čas nam zvone na vrata i dolaze samo da oslušnu šta se radi, da vide čija je muka veća, naša ili njihova.

U „normalnom svetu” čovek i ne poznaje svoje komšije. Ne posećuju se, zdravo za zdravo, i to je to. Kraj priče.

Ah, samo da nam jednom svane.

Nikada više nećemo cepati drva za potpalu. Ko se u civilizovanom svetu još greje na drva. O zimnici i ajvaru da ne govorimo. Normalni ljudi kupe sve što im treba.

Spremanje zimnice sa komšijama (Foto N.T.)

Kakav ajvar, kakvo stajanje uz šporet po vrućini, kakva turšija... Nikad više.

Biće tu i letovanja i zimovanja po egzotičnim mestima. Kao svi normalni ljudi. U hotelima, sa đakuzijem, sa bazenima pored mora. Kakvo letovanje na Jadranu u sobama za izdavanje sa priručnim frižiderima, pečenim kiflicama i hranom za nedelju dana. Hranićemo se po restoranima, počećemo da jedemo morske plodove, te lignje, dagnje. Nosićemo bele košulje i uz čaše belih vina gledati zalaske sunca.

Svanuće i nama jednom.

Petnaest godina kasnije život mi je čini mi se previše miran.

Na poslu, pametno, i sa svima na odstojanju. Nikakve priče, nikakvo zbližavanje. Samo učtivo. I osmeh, ako se ikako može. Natakneš osmeh na lice, odradiš svoje i ćao.

I nikakve šale sa koleginicama. Par puta sam se opekao. Našalih se grešan, one se site ismejaše, ali dođoše kućama, razmisliše malo i napisaše par mejlova, dovoljno da budem na ivici otkaza. Od tada samo distanca.

Ali, da ne grešim dušu, barem se zaradi.

Odmor na Karibima, daleko od komšija (Foto Piksabej)

Prijatelja premalo, skoro i da ih nema. Vidimo se par puta godišnje, kad obaveze dozvole. Planiramo par meseci unapred, pa se možda i sretnemo. 

Ali zato ima poznanika. Prekrati se vreme, ispije se po neko pivo. Na distanci, razume se. I samo lagane teme, sport, vreme, posao. Ništa istorija, religija, politika, ništa Rusi, Amerikanci, Kinezi, Srbi. Samo lagano.

I po neki hobi, planinarenje, biciklo, čitanje, ako se nađe vremena. A vremena uvek ima, samo ako se spava malo kraće. Rano ustaneš, kasno legneš, naspavaš se vikendom.

Petoparce sakupljam u velikoj činiji. Moj fond za godišnje odmore. Činija se napuni i bude dovoljno za male begove do Južne Amerike. Tamo obično zateknem lepotu, sreću i jad. Vulkani, džungle i more praćeni su siromaštvom kakvo se kod kuće ni ne zamišlja. Ovim ljudima bi moja Srbija izgledala kao finansijski raj. A tu najčešće i srećem neke nasmejane ljude kojima je osmeh jedino bogatstvo. I oni mi se čine zaista srećnim.

Ni komšiluk ne poznajem.

Ispod mene živi starica sa dva psa. Pudlica i vučjak. Živi sama i čini mi se da je ne posećuje niko. Po nekad popričam sa njom. I ona se trudi da me zadrži u razgovoru. Nju bar viđam, ostalima ne znam ni lik.

Ali pre par nedelja, zakuca mi neko iznenada na vrata. Ne pamtim kada mi je zadnji put neko pokucao na vrata. Otvorim i vidim dve mlade komšinice. U pidžamama. Izgleda da žive zajedno. Stoje zbunjeno i pitaju me imam li neku spajalicu za obijanje vrata. 

- Zaključale smo se spolja, stidljivo kaše Liz.

Dajem im spajalice, kreditne kartice, probaju i sa mojim ključem, sve kako su videle u filmovima. Ali ništa ne uspeva.

Za svaku bravu postoji kalauz (Foto Piksabej)

- Tamo odakle sam ja lepotice, to se radi pajserom, ubacujem se nakon dvadesetak minuta neuspešnih pokušaja. Ili da zovete bravara. Bravar će vam uzeti stotinak dolara ali će vam vrata ostati čitava. Moj pajser ne košta ništa, ali ćete imati tragove obijanja na vratima.

- Ako stvarno možete, probale bi pajser, odgovara Dena, domaćin. Malo smo kratke sa parama.

Uzbuđen zbog prilike da bilo kome pomognem brzo donosim pajser i vrata se otvaraju. Brava je čitava, vrata otvorena a ni tragovi obijanja nisu veliki. Uzbuđene su i zahvaljuju se.

- Nego devojke, da svratite malo, imam neku dobru rakiju? To vam je jedno egzotično piće iz mog kraja. A i da se ispričamo malo. Red je, komšije smo već dve godina a i ne poznajemo se...

- Neka hvala, možda drugi put. It was nice to meet you! – odgovara Dena i uz široke veštačke osmehe ulaze u stan.

Na hodniku ostajem sam sa pajserom i čekićem u rukama.

Na samoću moram da se već jednom naviknem, ako hoću da živim kao sav normalan svet.

 

Predrag Rudović

 

 

 

 

 

Pišite nam
Poštovani čitaoci, „Politika” je ponovo oživela rubriku „Moj život u inostranstvu”. Namenjena je pre svega vama koji živite izvan Srbije, širom sveta, koje je životni put odveo u neke nove nepoznate krajeve i zemlje.
Nadamo se da ste primetili da smo se i mi u međuvremenu malo promenili.Sašili smo novo, komotnije i udobnije digitalno odelo, ali i dalje smo prava adresa na koju možete slati svoja pisma, reportaže, zapise i fotografije.
Pišite nam kako je u tuđini ili u vašoj novoj otadžbini. Kako vam Srbija izgleda kad je gledate iz Vankuvera, Osla ili Melburna?
Stanuje li nostalgija na vašim novim adresama?
A naša adresa je  mojzivot@politika.rs
Pravila su i dalje jednostavna: dužina teksta do pet hiljada slovnih znakova, da je zapisan u nekom uobičajnom formatu, najbolje vordu. Naslovi i oprema su redakcijski, tekstovi se ne honorišu i podležu uredničkim intervencijama.
Vaša Politika 

 


Komentari94
8a0d7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Stereotipi u oba pravca
Ovaj tekst je pun stereotipa o oba mesta stanovanja. Niti je u Srbiji danas kako se Srbija ovde opisuje, niti je u svetu danas kako se svet ovde opisuje. Poštujem da je možda autor to lokalno doživeo, ali da je to opšti slučaj, nije tačno. U Beogradu ima mnogo (i sve ih je više) komšiluka, kao moj, gde komšije jedni drugima samo dobar dan/dobar dan, i uopšte se ne poznaju. A u (zapadnom) svetu ima komšiluka gde se po ceo dan bave jedni drugima. Ne valja koristiti stereotipe i karikature.
Electra
E, ja zivim u Nemackoj i komsije mi se popese na glavu. Pa zasto ste napravili tako visoku ogradu, pa zasto ograda nije zelena, pa koliko smo platili novu nadstresnicu, pa koliko mi je radno vreme kad tako kasno dolazim sa posla… Isto kao u Srbiji, samo malo vise zavijeno u foliju. Pre par meseci dosla mi komsika placuci na vrata, kaze muz se spakovao i otisao, ostavio je sa dvoje dece i bez auta. Kaze ostale komsije nju krive, mnogo je stroga?! Posle kazite samo u Srbiji se bave tudjim zivotima
Milan
Predraze slatko se nasmejah citajuci tvij clanak kazem tvoj a ne vas da ne budemo na velikoj distanci. Posto i sam zivim u Americi, ja znam da je ovo mala satira u stilu Matije Beckovica - Kad budem mladji i Kad budem jos mladji, koja mozda vise govori o nama nego o svetu. A svet je takav kakav je, stari rimljani su govorili U Rimu se vladaj kao rimljanin. Ziv mi bio i objavljuj svoja zapazanja posto si duhovit covek i znas da pises.
Jovan Savic
Sistem gde sam sam sebi dovoljan jos da postanemo dvopolna bica pa da sami sebe razmnozavamo, tekovine zapada fuj
dušan
Dok se naviknemo na parade ponosa i to će biti izmišljeno a do tada ćemo samo u prenosnom smislu da je..mo sami sebe .
Preporučujem 0
Djoka Savic
Ha ha tako je u megalopolisima gde guraju narod da zivi kao u kutijama hrane ga multinacionalne kompanije zatrovanom hranom,iz vazduha zaprasuju, politicki ga kontrolisu da moze da dise samo na skrge...
Srdjan Loncar
Zaboravio si hladnocu prema dosljacima, bombardovanje SCG, gej prava, ne poznaju svoje komsije.... Potom se zapitaj, zasto onda iz SR (isto je sa CG, RS) god. ode 50000? Zasto ne idu u RF, Kinu? Odgovor: U SR-CG-RS-RF-Kini nemas razvijene, nezavisne instit., nemas vladavine prava, nemas princip promenljiv. vlasti, imas PARTOKRATIJU najbolji se izjednachav. sa prosecnim, imas carstvo za lenje i glupe, nemas sansu da zaradis ko' chovek i sanjas svoj san u svojoj zemlji, vec moras da sanjas da odes
Preporučujem 18

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja