Konačno pravi domaći bioskopski film. Srpska urbana komedija, na ozbiljnu temu. Za uživanje i porodično gledanje. Reč je o filmu „Realna priča” u režiji i produkciji Gordana Kičića, prema vispreno napisanom scenariju Vladimira Simića i Marka Manojlovića i sa očiglednim doprinosima sigurnog oka direktora fotografije Miladina Čolakovića.

 Sa „Realnom pričom” kao svojim debitantskim rediteljskim delom popularni filmski, pozorišni i televizijski glumac (i TV voditelj) i već iskusni producent („Ustanička ulica” i „Aleksi”), priključuje se plejadi svojih kolega, poput recimo: Lazara Ristovskog, Dragana Bjelogrlića, Nikole Koje, kojima je već poduže tesno samo u glumačkoj koži. Po uzoru na velike i slavne inostrane glumačke kolege oni sve češće osvajaju i riskantni i daleko složeniji rediteljski prostor i osim pozicije ispred, namenjuju sebi i poziciju iza kamere. Stvaraju filmove prema sopstvenoj glumačkoj meri. I u tome, za sada, nisu pogrešili.

Nije pogrešio ni Gordan Kičić. Bez ambicije da se odmah pretvori u legendarnog Klinta Istvuda i dobaci do kakvih važnih umetničkih visina i Oskara, Kičić nam sa više nego dovoljnog rediteljskog znanja nudi i lep i okretan i duhovit i poučan film, koji ujedno ima i veliki komercijalni potencijal.

Njegov rediteljski debi donosi pred srpsku publiku savremenu, višeslojnu porodičnu priču iz uzavrele i ubrzane gradske sredine. Priču koja je već dugo filmski zanemarivana, a važna je, jer se tiče narastajućeg problema raspada mladih porodica, zbog čega najčešće trpe deca. A ti raspadi nisu izazvani nedostatkom ljubavi već onim što se naziva neslaganje karaktera, iza čega se zapravo krije nezrelost, neodraslost i pre svega egocentrizam mladih bračnih drugova. I nepoznavanje suštine braka i onoga što se naziva bračnim obavezama...

Kičić i njegovi scenaristi, služeći se sredstvima inteligentne i dinamične komedije dobro ispisanih dijaloga, zalaze duboko u ovu ozbiljnu tematiku. I to postižu tako što nam pričaju priču o 37-godišnjem ne mnogo uspešnom i prilično isfrustriranom glumcu Veljku Radisavljeviću (izvrstan i zavidno fotogeničan Gordan Kičić), njegovoj lepoj, poslovno uspešnoj i brižnoj supruzi Jadranki (upečatljiva Nina Janković, glumica holivudske lepote) i ćerkici Vidi (Lena Lazović), detetu koje je prestalo da govori iskazujući tako neku vrstu bunta zbog nesređenog odnosa unutar porodice.

Taj glumac Veljko, centralni filmski lik, je klasični „japajajac” i teški egocentrik. I svet i svemir se vrti oko tog njegovog glumačkog, samim tim i životnog, samovoljenog „ja pa ja”. Njegove glumačke neostvarene ambicije i (po njemu nezasluženo) nedočekanih petnaest minuta slave, njegovo unutrašnje profesionalno nezadovoljstvo, reflektuju se na okolinu. Pre svega na porodicu, prijatelje, kolege, slučajne prolaznike. On nesvesno postaje hodajuća nevolja, i po sebe i po druge. I pri tome je beskrajno simpatičan, komičan. Taj Kičićev Veljko osvaja bioskopskog gledaoca već od prvih kadrova filma, iako gledalac ima i svest i zamišljenost nad time da je takvo njegovo ponašanje i za osudu.

Toj igri Veljkovog bivstvovanja uz potpuni gubitak osećaja za realne probleme, osim lika supruge Jadranke pridružuju se i likovi: kolege Ćufte (zabavan Nebojša Ilić Cile), oca Žareta (Branimir Brstina), Jadrankinih stabilnih i pouzdanih roditelja (Katarina Gojković i Svetozar Cvetković) i mnogi drugi (igra velika glumačka ekipa) sa većim ili manjim prostorom u filmu. Likovi Mikija advokata (Vojin Ćetković), socijalne radnice (Gorica Popović) i lik starijeg policajca (Nenad Jezdić), kroz svoju pojavnost i dijaloške linije nose onaj važan ključ za Veljkovo osvešćivanje kao oca, supruga, pa i glumca, i doprinose pozitivnom raspletu...

Film „Realna priča” suočava gledalište i sa svim čarolijama i mukama glumačkog poziva, osim toga što nam priča o stvarnom životu izvan scene. Posle dužeg vremena ovo je i srpski film prilično pristojnog jezika i izražavanja, pa je i tako pristupačan svim generacijama. Uz to, ovo je i ostvarenje koji će vas zagrliti svojom toplinom.  I to baš prija.