Nema, takoreći, nijedne pojave, stvari, niti pomisli pod kapom nebeskom koja ne može postati izvor najvećeg straha za neku osobu. I to preteranog i neopravdanog. Gotovo svaka deseta odrasla osoba suočava se s ovom vrstom nelagodnosti, pokazuje studija američkog Nacionalnog instituta za mentalno zdravlje. A predmeti fobije – kako se stručno naziva takav strah, za razliku od prirodnog, urođenog straha od opasnih situacija koji ljudima već milenijumima pomaže da prežive – umnožavaju se uporedo s razvojem društva, tehnologije i ličnog standarda.
Nekada su najčešće fobije bile od zmija, paukova, visine, plivanja, boravka u zatvorenom prostoru, od letenja, od mikroba... Odskora su im se, recimo, pridružile i fobije od mobilnih telefona i drugih elektronskih naprava.
Mnoge od ovih situacija prenete su i u umetnost, naročito filmsku – dovoljno je setiti se Hičkokove „Vrtoglavice”.
Za borbu protiv fobija neki lekari preporučuju tehnike opuštanja mišića prilikom suočavanja s predmetom straha, drugi propisuju antidepresive, a ima i onih koji koriste neinvazivne psihoterapijske metode „brisanja” traumatskih sećanja u čijem korenu je fobija.
Stručnjaci tvrde da je, ipak, do danas najpouzdanija terapija izlaganje predmetu straha. Setimo se stripa i filma o dečaku koji je kao dete upao u pećinu sa slepim miševima, doživeo užasnu traumu i razvio fobiju od ovih stvorenja, da bi kao odrasla osoba sebe ponovo, svesno, izložio takvom iskustvu, izlečio se – i postao Betmen.
Ovaj pristup polazi od toga da simptomi s kojima se fobična osoba suočava nisu nikakav „ključ” za otkrivanje tajni prošlosti zakopanih duboko u podsvest, već skup loših navika i naučenog ponašanja koji se treningom mogu ukloniti. Ponekad veoma brzo, sa svega jednim tucetom seansi.
U istraživanju Njujorškog univerziteta, objavljenom u časopisu „Priroda”, naučnici su utvrdili da postoji jedan kratak period, od oko šest sati, od trenutka pojave neke fobije, kad se mozak te osobe može „restartovati”, odnosno kad se može delovati na njeno sećanje tako da se strah suzbije u samom začetku. Učesnicima u eksperimentima prvo je nametnut strah od određenih stimulusa (primali su blage elektrošokove u trenutku kad im je pokazivana određena slika), da bi odmah nakon toga, odnosno u narednih nekoliko sati, primenili terapiju. Oporavak je bio potpun, i fobija se nije pokazala ni nakon godinu dana na kontrolnom testiranju.
Naučnici smatraju da će možda doći dan kad će svaka fobija moći da bude izbrisana iz glave, kao kreda sa školske table, jednim potezom. Zasad, međutim, još ima ljudi koji ne uspevaju sasvim da oteraju svoje najdublje strahove, čak ni uz pomoć terapije.
Najčešće fobije
AGORAFOBIJA – strah od otvorenog prostora
KLAUSTROFOBIJA – strah od zatvorenog prostora
AKROFOBIJA – strah od visine
OFIDIOFOBIJA – strah od zmija
ARAHNOFOBIJA – strah od paukova
ABLUTOFOBIJA – strah od kupanja
HIDROFOBIJA – strah od vode
MIZOFOBIJA – strah od mikroba
PTEROMERHANOFOBIJA – strah od letenja
KSENOFOBIJA – strah od stranaca
TRIPANOFOBIJA – strah od igle i injekcija
ASTRAFOBIJA – strah od grmljavine
NEKROFOBIJA – strah od smrti
NIKTOFOBIJA – strah od mraka
REČ STRUČNjAKA: Dr Gordana Dedić, neuropsihijatar
Ubrzani rad srca i disanja
Fobije pripadaju grupi anksioznih neurotskih poremećaja, uvrštenih u 10. Međunarodnu klasifikaciju bolesti pod šifrom F 40. Karakteriše ih snažan doživljaj straha (anksioznosti) pri izlaganju specifičnim situacijama, koje ne predstavljaju objektivnu opasnost ili u očekivanju te situacije koje se plaši. Tada se javljaju ubrzan rad srca, ubrzano disanje i mišićna napetost. Na ovu bolest nepovoljno utiču alkoholizam i depresija – objašnjava prof. dr Gordana Dedić, neuropsihijatar i psihoterapeut Klinike za psihijatriju VMA.
Fobična anksioznost može varirati od blage do veoma teške, kada se ispoljava kao strah od smrti, strah od gubitka kontrole i strah od ludila. Osobe koje imaju fobiju svesne su nerealnosti i nelogičnosti takvog straha, ali i pored toga nisu u stanju da za njega nađu prikladna objašnjenja.
Pored straha od pojedinih situacija (zatvoren prostor, mrak, grmljavina, visina, letenje), objekata (oštri i šiljati predmeti), životinja, insekata, mesta, aktivnosti (odlazak zubaru, pogled na krv) i bolesti, postoji i socijalna fobija – jaka anksioznost nastala zbog moguće negativne procene i kritike drugih, poniženja, sramoćenja i zbunjivanja u društvu. Ona je posledica lične nesigurnosti, zbog doživljaja odbacivanja ili, naprotiv, prezaštićenosti u ranim fazama razvoja ličnosti. Takva osoba izbegava javne skupove, restorane, sastanke, proslave... Ova fobija počinje u adolescentnom periodu, bez uzroka, i vremenom je sve učestalija i intenzivnija, dok u najtežim slučajevima može da dovede do potpune socijalne izolacije.
Fobija obično počinje još u ranom detinjstvu (od pete do devete godine) i traje godinama, ali kako uglavnom ne utiče drastično na kvalitet života, pacijenti retko traže pomoć psihijatra, i retke su komplikacije.
Objašnjenje nastanka fobije je dvojako, biološko i psihološko. Po prvom modelu ona je rezultat povećane aktivnosti dela nervnog sistema, a po drugom posledica prethodno doživljene traume, i predstavlja naučeno ponašanje izbegavanja različitih situacija koje su potencijalno opasne, odnosno izazivaju strah. Značajno je i učenje po roditeljskom modelu: kopira se ponašanje bliske osobe, najčešće majke, koja i sama ispoljava isti strah. Psihoanalitička teorija smatra da je fobija rezultat unutrašnjeg psihičkog konflikta u kojem značajnu ulogu imaju dva mehanizma odbrane – pomeranje i simbolizacija.
Za lečenje daju se sedativi i antidepresivi, a kod socijalne fobije lek propranolol i psihoterapija. U ovom drugom pristupu koriste se bihejvioralna terapija (izlaganje fobičnim stimulusima i situacijama koje uslovljavaju strah), kognitivno-bihejvioralna terapija (menjanje pogrešnih uverenja da su strah i simptomi anksioznosti potencijalno opasni) i psihoanalitička psihoterapija koja ima za cilj razrešavanje konflikta.
