petak, 13.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 23:00

Dan kada je život stao

Navršava se 30 godina od katastrofalne nesreće u „Aleksinačkim rudnicima” kada je stradala cela elitna rudarska smena, umro je i rudnik
Autor: Toma Todorovićponedeljak, 18.11.2019. u 15:20
Једна од смена копача „црног злата” пред силазак у окно, неколико месеци пре трагедије (Фото из архиве Хаџи Миодрага Миладиновића)

Svi koji žive oko majdana veoma dobro znaju da u rudarskom životu uz tradicionalni rudarski pozdrav „Srećno”, kojim se pozdravljaju kopači „crnog zlata” na odlasku na posao u jame duboko pod zemljom, postoje i dve sirene – radna, koja označava početak i kraj smene u rudnicima, i ona druga, zloslutna, koja nikada ne donosi ništa dobro, sa čijim zvukom stižu samo vesti o nesrećama, muk i golema strepnja. I koja desetinama kilometara daleko razbija nebo, cepa srce i dušu.

Bio je tmuran, vetrovit i veoma hladan jesenji dan tog 17. novembra 1989. godine. Samo što je prošlo podne, kroz tišinu studeni, koja se uvlačila pod kožu, zajaukala je sirena s drugog okna „Aleksinačkih rudnika” i bolno odjeknula u rudarskom naselju, celom Aleksincu, dolinom Južne Morave, kroz okolna sela...

Tog trenutka sve je stalo jer, znalo se, ova sirena označava smrt, tragediju, katastrofu.

Vest o teškoj nesreći u revirima jame „Morava” kao munja proletela je nekadašnjom Jugoslavijom, Balkanom i ovim delom Evrope. Sve radio i TV emisije u trenu su prekinute, iz časa u čas prenošena je štura, još nezvanična, ali zlokobna informacija „da je oko stotinu rudara ’Aleksinačkih rudnika’ zatrpano pod zemljom nakon velike eksplozije koja se dogodila minut pre 12 časova istoga dana”. Pretpostavljalo se da je eksplodirao metan, a crne slutnje da najverovatnije niko od onih koji su bili duboko u jami nije ostao živ, u sve domove, u svaku porodicu, među sve ljude na ovim tada još jugoslovenskim prostorima unele su veliki nemir, tugu i tišinu.

Rudnički krug već oko 12.30 časova blokirali su vojska i policija, ne dozvoljavajući nikome da uđe i nikome da izađe, jer se najpre sumnjalo na diverziju. Informaciju da nije bilo nikakve diverzije ili terorističkog akta saopštio je posle opsežne istrage u ponedeljak, 20. novembra, Nemanja Stanković, okružni javni tužilac u Nišu. U krug rudnika prvi su stigli i odmah, pored grupa uplakanih meštana rudničkog naselja, krenuli prema ulazu u utrobu zemlje članovi Čete sa spasavanje obližnjeg rudnika „Soko” u Čitluku kod Sokobanje, a za njima i rudari spasioci iz REMBAS-a, „Bogovine” i „Lubnice” kod Zaječara, iz „Bora” i „Baljevca” na Ibru. U prvim večernjim satima stižu i njihove kolege iz rudnika „Štavalj” kod Sjenice na Pešteri, ubrzo i iz Makedonije, iz „Obilića”, „Starog trga” i „Novog brda” na Kosmetu. Iz sata u sat pristizali su autobusi sa četama za spasavanje iz Bosne i Hercegovine, iz „Titovih rudnika” – iz „Kreke”, „Kaknja”, „Vareša”, „Banovića”, „Zenice”... Spasioci iz „Breze” pod punom opremom, plačući i pognute glave, prolaze kroz kordon.

Pred zoru u rudarsko naselje u Aleksinačkim Rudnicima stigli su i spasioci iz Slovenije, iz Trbovlja, Hrastnika i iz Zagorja ob Savi, grada pobratima s Aleksincem.

Iz svih krajeva Srbije u pomoć pritekle su lekarske ekipe. Najviše iz Niša, Kruševca, Kraljeva i Čačka, iz Zaječara... Dolaze dva velika saniteta iz Skoplja, stigle su ekipe hitne pomoći čak iz Subotice, Sombora i Kikinde.

Sahrani poginulih rudara, koji su prvi izvučeni iz jame, prisustvovao državni vrh Srbije

Život je stao ne samo u Aleksincu, Nišu i na jugu i jugoistoku Srbije, već u celoj zemlji.

Od juga Makedonije do krajnjeg severozapada Slovenije, od Vrške čuke na istoku do Jadranskog mora, bukvalno od Vardara do Triglava i od Đerdapa do Jadrana, čekalo se na zvanični izveštaj o sudbini elitne brigade rudara. Tek kasno uveče istoga dana, oko 21.30, objavljeno je saopštenje rukovodstva aleksinačkog ugljenokopa: „Danas, 17. novembra 1989. godine, u prvoj smeni u 11.59 časova, aleksinački rudnik uglja zahvatila je najveća tragedija od postanka ugljenokopa, koja je odnela 95 života. Nesreća se dogodila prilikom upale instalacija i transportnih uređaja, u transportnom hodniku na koti minus 455. Od produkata požara došlo je do gušenja, odnosno trovanja zaposlenih u proizvodnom reviru”.

U istom saopštenju rukovodstvo rudnika je navelo „da su svi rudari bili opremljeni kiseoničkim samospasiocima, koji, međutim, u izuzetno teškim uslovima stvorenim nastalim požarom, nisu bili od pomoći”. Kao i „da spasilačke ekipe samog rudnika uglja ’Aleksinac’, koje su odmah posle pojave požara intervenisale, nisu mogle da pomognu ugroženim rudarima, već su samo konstatovali da u severnom reviru jame ’Morava’ najverovatnije nema preživelih”.

Te večeri, pre tri decenije, Ljuba Marcelić, rudar, koji je pukom srećom preživeo tragediju, jer je iz jame izašao petnaestak minuta pre nesreće zbog obaveza na površini rudnika, delio je tugu s kolegama koji nisu bili u „smeni smrti”, s komšijama iz rudarskog naselja. Ispričao je „da je u jami bilo mnogo dima i zagušljivo, ali da su oni, rudari, nastavljali da rade, jer su bili navikli na nešto tako”. Objasnio je da je u jednom delu revira tinjao požar, ali da je to za rudare bilo skoro normalno.

Sutradan, 18. novembra u podne, emitovano je novo saopštenje rukovodstva „Aleksinačkih rudnika” u kojem se navodi „da u jami nije poginulo 95, već 90 rudara”.

Problemi u spasavanju

Dugotrajna i teška je bila danonoćna borba spasilaca s odronima i vatrom posle nesreće u jami „Morava” na drugom oknu „Aleksinačkih rudnika” kako bi se probili do mesta gde su stradali njihovi kamarati. U noći između petka i subote, 17. i 18. novembra, tridesetak pripadnika kombinovane Čete za spasavanje iz Aleksinca i Sokobanje, koji su prvi krenuli prema mestu gde se tragedija dogodila, umalo nisu stradali jer se na njih, na oko 450 metara pod zemljom, obrušila velika količina zemlje i kamenja i to samo desetak sekundi pošto su uspeli da probiju prvo veliko začepljenje u hodniku jame. Prilikom povlačenja na bezbednije mesto naišli su na izuzetno visok nivo metana i morali su zbog jake i velike koncentracije najopasnijeg i najpodmuklijeg gasa da se vrate na površinu zemlje. Svoju akciju, uz više opreme, nastavili su u subotu ujutru, probijajući i odron od prethodne noći i nova začepljenja. Ali nikako nisu mogli da se probiju kroz hodnike koji su u potpunosti bili zatrpani pa je nestala i najmanja mogućnost da se stigne do stradalih rudara.

Oko podneva 18. novembra, Operativni štab akcije spasavanja uz konsultaciju sa stručnjacima, koji su bili izričiti da bi akcija probijanja do stradalih rudara ovakvim tempom i sa stalnim suočavanjem s opasnostima mogla da potraje i 70 do 80 dana, pa čak i puna tri meseca, donosi odluku da u jamu „Morava” spasioci krenu drugim putem – kroz ventilacione otvore i pod nagibom od 20 stepeni.

Do kote minus 445, na oko 630 metara pod zemljom, međutim, spasioci nikako nisu mogli da stignu ni kroz ventilaciju u pokušaju u subotu 18. novembra. Po njihovom izlasku samo su produbljene slutnje da pod zemljom nema živih.

U nedelju, trećeg dana posle nesreće, nova drama u „Aleksinačkim rudnicima”, nova i velika neizvesnost – ekipu najstručnijih, najspecijalizovanijih i najsposobnijih spasilaca iz rudnika u BiH i Srbiji, pošto su nekako uspeli da probiju dva velika začepljenja u revirima „Morave”, jaka eksplozija metana u jami sprečila je da krenu dalje. Srećom, samo dva spasioca, Dragan Stojković i Milan Malinić, obojica iz Aleksinca, lakše su bila povređena i zbrinuta odmah u aleksinačkoj bolnici.

Četa za spasavanje odmah je evakuisana na površinu, a s njihovim izlaskom iz jame ugasio se definitivno i poslednji tračak nade da je neko od 90 rudara iz prve smene u petak 17. novembra preživeo nesreću.

Pronalaženje posmrtnih ostataka poginulih rudara i njihovo vađenje na površinu trajalo je do polovine decembra, tačnije 25 dana od trenutka kada su spasioci uspeli da dođu do prvih nastradalih. Kada je telo i poslednjeg poginulog rudara izvađeno iz jame i sahranjeno – više od polovine stradalih rudara počiva na starom i novom groblju u Aleksincu, a mnogi u rodnim mestima širom SFRJ, jama „Morava” opasna zbog metana nalivena je velikom količinom tečnog azota. Od tada nijedan komad uglja nije iskopan u „Aleksinačkim rudnicima”.

Solidarnost celog sveta

Od prve večeri, kada se 17. novembra 1989. godine saznalo širom tadašnje Jugoslavije i na Balkanu, s ucveljenim majkama i očevima, sinovima, kćerima, suprugama i sestrama stradalih rudara bio je ceo svet. Solidarnost iskazana tih jesenjih i kasnije zimskih dana nebrojeno mnogo puta dokazala je da humanost nema granica.

Kako je iza poginulih rudara ostalo čak 135 maloletne dece, sva su zbrinuta i za njihovo školovanje, studiranje i prekvalifikaciju obezbeđene su stipendije. Država, Aleksinac i sam rudnik ogromnu novčanu pomoć, koja je stizala svakodnevno od humanih i ljudi velikog srca iz cele Jugoslavije, ali i bukvalno sa svake tačke planete Zemlje – od Islanda i iz zemalja Skandinavije, preko cele Evrope do juga Afrike, od Japana i Australije i Novog Zelanda do Južne i Severne Amerike i Kanade, iskoristili su za obezbeđenje krova nad glavom, izgradnju stanova i kuća za članove porodica nastradalih rudara.

Caption

Novčanu pomoć izdvajali su i uplaćivali pojedinci, porodice, opštinska i sreska rukovodstva u zemlji, kao i listom sve privredne organizacije, fabrike i preduzeća. Posebnu solidarnost izražavali su pripadnici radničke klase, koji su iz svih krajeva naše zemlje bili uz porodice aleksinačkih rudara koje je pogromila velika nesreća.

U poslovnim bankama bili su mesecima otvoreni žiro-računi za uplatu dinarskih i deviznih sredstava.

Nije nikakva tajna da su velika finansijska sredstva izdvojena i za sanaciju rudnika, ali i za izradu i realizaciju brojnih projekata za oživljavanje neke „druge proizvodnje” u rudničkom naselju. Većina tih projekata su bili pucanj u prazno, nikada nisu realizovani, i bili su u bukvalnom smislu mrtvo slovo na papiru. Mnogo je para izdvajano za njih bačeno u bunar i nepovratno propalo.

Zatvaranje ugljenokopa

Nedugo posle tragedija, sredinom proleća 1990. godine, iako je bilo veoma mnogo neslaganja i protivnika u organima vlasti, odlukom najviših državnih organa Srbije, koja je doneta nakon sagledavanja situacije u „Aleksinačkim rudnicima”, zatvoren je jedan od najvećih ugljenokopa u našoj zemlji. Posle više od stotinu godina postojanja i rada stavljen je katanac na jedan od najrentabilnijih srpskih rudnika, koji je osnovan 1883. godine. Posle nesreće 17. novembra i pogibije elitne brigade rudara prestala je eksploatacija najkvalitetnijeg i visokokaloričnog mrkog uglja, čije rezerve pod zemljom prema svim procenama dostižu između šest i deset miliona tona.

U ovom ugljenokopu do tragedije radilo je nekoliko hiljada radnika, najviše rudara i rudarskih pomoćnika, rudarskih tehničara i inženjera, koji su u šest jama eksploatisali ugalj, ali i radnika i visokoškolovanih stručnjaka građevinske i mašinske oblasti, ekonomista, pravnika... Rudnik je bio najveća radna organizacija u aleksinačkom delu Pomoravlja i po broju zaposlenih, ali još više po prihodima i uspešnom poslovanju. U pravom smislu predstavljao je oslonac života Aleksinca i okoline, bio među najuspešnijim u privredi juga Srbije. Prosečna zarada rudara u Aleksincu pre nesreće bila je i do tri puta veća od profesorskih i dvostruko veća od lekarskih. Od žuljevitih ruku i znoja rudara, koji su silazili svakodnevno po nekoliko stotina metara ispod zemlje, živele su njihove porodice, školovali se mladi, a Aleksinac sa svojim rudarskim naseljem gradio se i razvijao.

Iako je samo šest godina pre ove katastrofe, u eksploziji metana u jami „Morava” i na samo nekoliko dana pre otvaranja „širokog čela”, uveče 3. juna 1983, poginulo 36 rudara i s njima skoro celo rukovodstvo rudnika – direktori i inženjeri, koji su boravili u jami u sklopu poslednje kontrole novog sistema za moderniji i efikasniji iskop uglja, ta tragedija nije zaustavila jedan od najvećih srpskih ugljenokopa u razvoju. Sve do jeseni 1989. godine stalno je rastao obim proizvodnje i iz „Aleksinačkih rudnika” danonoćno su odlazile stotine tona mrkog uglja za srpske i termoelektrane u celoj bivšoj SFRJ, za cementare i srpsku i jugoslovensku industriju. Prosto rečeno, kupaca za aleksinački ugalj uvek je bilo zbog kvaliteta i visokokaloričnosti ovog „crnog zlata”. Koliko je ugalj iz Aleksinca bio na velikoj ceni govori podatak da je sve što su rudari uspeli da izvuku iz utrobe zemlje odmah odlazilo iz rudnika i korišćeno širom nekadašnje Jugoslavije i Srbije.

Zvanični podaci govore da je između 1982. godine i zatvaranja ugljenokopa, iz „Aleksinačkih rudnika” odlazilo između 150.000 i 160.000 tona najkvalitetnijeg mrkog uglja godišnje. To znači da je proizvodnja visokokaloričnog uglja u Aleksincu bila od 10.000 do 12.000 tona mesečno ili čak 400 tona dnevno!

U danima neposredno pre tragedije u samim „Aleksinačkim rudnicima” radilo je oko hiljadu zaposlenih, a nekoliko godina pre toga, dok je postojao Rudarsko-industrijski kombinat „Aleksinac”, i blizu 3.000 radnika.

Iako je posle nesreće bilo mnogo govora da će zaposleni u rudniku dobiti posao u novootvorenim firmama, fabrikama i preduzećima, koji su obećavani, ta obećanja nikada nisu realizovana. Jedino je grad Niš sa svojim industrijskim gigantom Elektronskom industrijom, iako već zahvaćen krizom u poslovanju, konkretno pokušao da pomogne – sagrađena je između Aleksinca i rudarskog naselja i nedaleko od rudničkih jama Fabrika „EI Pak”, za izradu kartonske i plastične ambalaže. U njoj je bilo zaposleno nekoliko stotina radnika, ali je ubrzo potom sam gigant EI počeo da se gasi i sve više propada, tako da je i ta fabrika posle samo dve godine prestala da radi i zatvorena je, a radnici su ostali bez posla.

Šteta zbog zatvaranja rudnika je nemerljiva bila i ostala i za ugljenokop, i za Aleksinac i niški kraj, i celu državu.

Izrazi saučešća iz celog sveta

Povodom ove nesreće izraze saučešće državnim rukovodstvima Jugoslavije i Srbije stiglo je na hiljade telegrama saučešća od najviših i u to vreme najpoznatijih svetskih zvaničnika. Pored ostalih, telegram je predsedniku Predsedništva SFR Janezu Drnovšeku uputio i predsednik Francuske Fransoa Miteran, a predsedniku Saveznog izvršnog veća Anti Markoviću telegram je poslao Nikolaj Rižkov, predsednik Ministarskog saveta Sovjetskog Saveza...

Sve republike u sklopu SFRJ interventno su uputile pomoć u opremi i novcu „Aleksinačkim rudnicima” i opštini Aleksinac.

Uzroci, posledice, kazne...

Još od prve večeri tražen je uzrok tragedije u „Aleksinačkim rudnicima”. Nedeljama se samo nezvanično govorilo da je najverovatnije reč o ljudskom nemaru, lošoj organizaciji i propustima duboko pod zemljom. Po nalogu opštinskog tužioca u Aleksincu Miodraga Dimitrijevića povedena je najpre istraga protiv četiri odgovorna radnika rudnika – protiv Radoslava Veljkovića, rukovodioca mašinske službe, Murata Dalipija, rudarskog nadzornika, Josipa Kotnika, jamskog bravara, i Bratislava Mateovića, jamskog kopača.

Kasnije su odgovornosti oslobođeni Veljković i Mateović, a posle višemesečnog sudskog procesa na zatvorske kazne osuđeni su upravnik rudnika Miodrag Dikić, dispečer Milentije Stevanović, nadzornik Murat Dalipi i bravar Josip Kotnik. Jer, u presudi je obrazloženo, u jami „Morava”, na koti minus 455 gde se dogodila tragedija, upotrebljen je aparat za autogeno zavarivanje, što nije bilo dozvoljeno, a varioci su nestručno uklanjali jednu neispravnu šinu i izazvali požar, kasnije i eksploziju i trovanje rudara.

 


Komentari2
8f778
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Siniša Stojčić
Nikada se nije vodilo računa o rudarima.
Pera
Jadni Ljudi. Težak posao. Rade po Danu a kao da je Noć...

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja