petak, 06.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 17:29
„POLITIKA” NA LICU MESTA

Vukovar, druga priča

U gradu s dve istine, Srbi i Hrvati sede u svojim kafićima. – Uoči Dana sećanja delegacija srpske zajednice u Hrvatskoj položila vence za stradale u ratu 1991–1995.
Autor: Aleksandar Apostolovskiponedeljak, 18.11.2019. u 22:55
(Фо­то А. Васиљевић)

U kafiću devojke pričaju o ratu smejući se, kao što su se nekada klinci glupirali na ekskurzijama, obilazeći spomen-obeležja iz NOB-a, ne mareći za preozbiljne kustose. Njihove glasove zaglušuje stara pesma Boja Džordža, iz vremena kada je Vukovar imao 80.000 stanovnika i fabriku obuće „Borovo”, jugoslovenskog giganta sa oko 20.000 radnika. Toliko, otprilike, sada ima stanovnika nekada mrtav grad, jer ljudi odlaze. Ne zbog rata, odavno je završen. Napuštaju ga zbog mira.

Za Hrvate, Vukovar je „hrvatski Staljingrad”, za Srbe je „srpsko Galipolje”, a 28 godina kasnije, na mestima gde su se vodile borbe za svaku kuću i ulicu, kao da je kiša sprala sve tragove granata, gelera, kuršuma i krvi.

Devojke su veselo izašle iz kafića „El Maritimo” u koji dolaze Srbi, jer baš briga cure ko gde sedi, ispija pivo i priča mnogo više o sadašnjosti, nego o uspomenama koje blede i pretvaraju se u maglovita sećanja.

– Svako ima svoju istinu o ratu i Vukovaru i te istine je nemoguće pomiriti – kaže mi penzionisani novinar, koji je bio jedan od konsultanata režisera Bore Draškovića za potresni film „Vukovar, jedna priča”.

Ali Vukovar je danas druga priča, bez pominjanja Trpinjske ceste, Borova Sela, Ovčare, uništenog grada i kolona ljudi koji su izlazili iz podruma, kao leševi koji su ponovo prodisali. Novinarev prijatelj, gradski boem s minđušom u uhu, priča kako, kad god se učini da se Hrvati i Srbi zbližavaju, nekakva nevidljiva ruka iskopa iz zemlje mrtve duše kako bi razdvojili one žive.

Danas, kada se obeležava Dan sećanja, službena državna dogma o najslavnijoj epopeji Domovinskog rata, zagrebački politički establišment i hodočasnici iz svih krajeva Hrvatske uputiće se u grad, polagaće vence, održati patriotske govore. Kada sam stigao obavljane su poslednje pripreme za političko-memorijalni turizam evropske Hrvatske. Konobarica koja me poslužuje kafom preporučuje da probam pečeno kestenje od umornog čoveka koji stoji na kiši preko puta, u pustoj glavnoj ulici. Šapuće mi da će kafić biti zatvoren jer je spisak srpskih kafića navodno podeljen gostima, pa gazda ne želi ni najmanji incident.

U gradu s dve istine nekoliko metara dalje je kafić „Đani” u koji dolaze Hrvati, a vlasnik je Albanac. Šahovnica se uvila na vetru iznad samog ulaza. Na kafiću „El Maritimo” nije istaknuta srpska zastava.

Tezu o gradu s dve istine ponavlja mi hrvatski branitelj koji je u ratu izgubio ruku. S nekoliko prijatelja sedi i ispija kafu.

– Nije ovo stožer HDZ-a, kao što ni onaj kafić do nas nije srpski štab. Evo, sedimo kod Šiptara – pokazuje mi vlasnika, kosovskog Albanca, pristiglog u Vukovar kada se krvna zrnca nisu brojala tako pažljivo. Niko od njih ne želi da mu pominjem ime, kao što su na tome insistirali i Srbi, jer ja ću otići, a oni će ostati. I odmeravaće im se svaka reč.

– Imam automehaničara Srbina, mesara Srbina. I brica mi je Srbin – kaže mi čovek koji je u ratu bio u srpskom logoru.

– Pazi se da brica ne krene ka tvom vratu – smeje se njegov prijatelj. Pričaju da su im dosadili novinari koji dođu sa strane i pitaju da li je Vukovar podeljen grad. Slično ih je pitao i Aleksandar Stanković, voditelj emisije „Nedeljom u dva” na HRT-u.

– Videćeš da ćeš odavde otići živ i zdrav – kažu mi. Zaista, posle sat vremena, izašao sam neoštećen. Pričaju mi da je normalno da poneki Hrvat svrati do srpskog kafića i obrnuto, ali ako im je baš do intenzivnog druženja odu u kafić „032”, nazvan po nekadašnjem pozivnom broju za Vukovar. Tamo se sećaju Jugoslavije.

Kada sredovečne fanove srpskih rijalitija pitam da li im je žao što se Jugoslavija raspala, najvatreniji među njima mi kaže da ona nikada nije ni postojala. A ko bi nas i trpeo, kaže mi veteran. Bili bismo prvaci sveta u vaterpolu, košarci, fudbalu, rukometu. I ko zna još u čemu

Društvo iz „Đanija” uglavnom gleda na kablovskoj televiziji programe iz Srbije, a naročito „Zadrugu” i „Parove”.

– Ovde svako jutro većamo da li će opstati veza Miljane i Zole – dokazuju mi da me ne foliraju. Kao što primećuju da se na srpskim televizijama govori kako su Srbi najstariji narod na svetu, a na hrvatskim programima da su Hrvati, ipak, nešto stariji. Tamo gde politika ne odlučuje, ljudi se druže. O tome mi govore. Kao i o novcu, bogatima i sirotinji, o novoj klasi koja je prigrabila sve i o njima, koji nemaju ništa.

Srp­ski i hr­vat­ski ka­fić je­dan do dru­go­ga (Foto A. Apostolovski)

– Ko ima novca, nema problem. Ko nema novca – ima problem. Kad vidiš Hrvata iz Vukovara da ima dobre zube, znači da ih je sredio u Bogojevu. Ko god ima dobre naočare, znaj da je otišao u Šid. U Šidu niču apoteke, jer su tamo lekovi jeftiniji. Naročito „andol” i „vijagra”. Ali postali su bezobrazni, dižu cene, pa sad osvajamo Sentu i Apatin – priča nekadašnji hrvatski borac. I priznaje da ne može da ode u Srbiju. Niti će ikada otići. Ali zato odlazi njegova žena – da kupi cigarete.

Da, kaže mi još nešto. Hrvati obožavaju da gledaju film „Vidimo se u čitulji”. Ali kada sredovečne fanove srpskih rijalitija pitam da li im je žao što se Jugoslavija raspala, najvatreniji među njima mi kaže da ona nikada nije ni postojala. A ko bi nas i trpeo, kaže mi veteran. Bili bismo prvaci sveta u vaterpolu, košarci, fudbalu, rukometu. I ko zna još u čemu. I Borovo bi imalo više radnika nego Vukovar danas stanovnika, a nekada luksuzni hotel „Dunav” ne bi podsećao na ruinu. Nije ga uništio rat, već mešetarska tranzicija.

Neki od ovih starih momaka, ujutru, kada je lepše vreme, sede u bašti i pozdravljaju Srđana Milakovića, zamenika gradonačelnika Vukovara iz reda srpske nacionalne manjine. Mahnu mu i uzviknu ustaški pozdrav: „Za dom”. Milaković im otpozdravi, ali nikada se ne zna da li je to krajnje neumesna, kafanska šala koja se, jednog trenutka, može pretvoriti u jezu.

Kao što na moje pitanje zašto im toliko smeta ćirilica odgovaraju da im, kao staro pismo, ne bode oči, već ih podseća na granate iz tenkova JNA koje su bile ispisane ćirilicom. Smeta im i petokraka na šlemovima vojnika i rezervista nekadašnje federalne armije koja se raspala baš tu, u Vukovaru.

– A opet, kad razmislim, i „hajneken” ima petokraku, pa ga pijem – umesto pozdrava mi kaže branitelj.

U staklenoj zgradi nekadašnje Vukovarske banke smeštena je gradska uprava Vukovara. Ispred nje je spomenik Franji Tuđmanu. Na trećem spratu je kancelarija Srđana Milakovića, člana Demokratskog saveza Srba i zamenika gradonačelnika. Nekoliko kancelarija dalje je ured gradonačelnika Ivana Penave, pripadnika desnog krila HDZ-a, koji je nedavno bacio na pod statut opštine koji mu je uručio većnik SDSS-a Srđan Kosar. Na kancelariji Penavinog ureda je nalepljen plakat: „Vukovar, mjesto posebnog pijeteta”.

– Zapravo je statut na pod prvi besno bacio zamenik gradonačelnika Marijan Pavliček, pripadnik ultradesničarske Hrvatske konzervativne stranke, bivših pravaša čija je zvezda evroparlamentarka Ruža Tomašić. Onda je Penava podigao statut napisan na ćirilici, pa ga ponovo bacio – priča Milaković, koji je potpuno izopšten iz rada gradske uprave. Čak nas je i sam poslužio kafom. Penava ga je potpuno izolovao. Četrdesetjednogodišnji Milaković ne učestvuje na kolegijumima, u protokolarnim posetama, a Penavu tek vidi u hodniku i kurtoazno se pozdrave.

Prema poslednjem popisu iz 2011. godine, Srba u Vukovaru ima 34,87 odsto i po Ustavu imaju pravo na dvojezičnost, što podrazumeva i isticanje ćirilice kao pisma ravnopravnog s latinicom, uz sva ostala prava kao nacionalna manjina. Od trenutka kada su objavljeni rezultati popisa, bio je decembar 2012. godine, nižu se ekscesi, desetak tabli na ćirilici u vreme mandata tadašnjeg premijera Zorana Milanovića je nasilno skinuto, a u grad je došla specijalna policija i formiran je stožer za odbranu Vukovara.

– Penava dolazi na vlast na antićiriličnoj priči i stavlja van snage ustavni zakon o pravima nacionalnih manjina, pa Srbi sada sudski brane hrvatski Ustav od njih samih – kaže Milaković s gorkim osmehom.

U zemlji članici EU, Ustav Hrvatske ne sprovodi se sedmu godinu, a Penava jaše na talasu ekstremizma, shvatajući da Vukovar postaje pretesan za njegove ambicije, te razmišlja i o kandidaturi za šefa HDZ-a. U januaru ove godine nekoliko srpskih dečaka nije ustalo dok se svirala hrvatska himna na nekakvoj kup utakmici, pa je Penava to koristio kao dokaz da se pripadnici srpske zajednice nisu odrekli velikosrpske agresije.

– Na taj način zaustavlja se vreme, kolektivizuje se krivica, a ne priznaju se civilne žrtve pre napada na Vukovar, kada su paravojne formacije Tomislava Merčepa otele i likvidirale četrdesetak viđenijih Srba u Vukovaru. Tako je Vukovar postao predmet stalne političke zloupotrebe desničarskih opcija, pa se dogodio apsurd da je posle reintegracije ovih prostora Erdutskim sporazumom tadašnja garnitura lokalnih hrvatskih političara imala daleko bolju komunikaciju sa Srbima – konstatuje Milaković.

Penava, zapravo, vraća vreme unazad i na današnji dan, u vreme pregrejanih emocija, Srbi će se povući u svoje domove. Dan pre nego što sam krenuo za Vukovar zatražio sam preko kabineta gradonačelnika da razgovaramo, ali i Milaković i ja smo dobro znali da tokom dva dana mog boravka Penava neće pristati da se sretnemo.

„Nažalost, zbog obveza, gradonačelnik Penava neće biti u mogućnosti sudjelovati u Vašoj reportaži. Svakako Vam hvala na upitu i razumijevanju”, odgovorila mi je imejlom Ana Lovrić iz njegovog kabineta.

Kada visoke zvanice napuste nekada mrtav grad, Vukovar će se vratiti u svakodnevicu. Svako će se sedeti u svom kafiću, a vodotoranj, jedini netaknuti spomenik rata, verovatno će se brže renovirati nego što će se ćirilica pojaviti na gradskim tablama.

Bili su u pravu sredovečni Srbi i Hrvati. I jedni i drugi, učesnici besmislenog rata, daleko su bliži jedni drugima nego oni koji u njihovo ime prošlost koriste kao kapital za svoju političku budućnost.


Komentari54
33d15
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Svibimoralibitiisti.
Rat se vodio na podrucju Hrvatske i BiH a imao je za bazu takozvane nacionalne interese i prava Hrvata, Srba i Bosnjaka. Bilo je mnogo zlocina koje su ucinile sve tri strane. Ono sto je najbolnije je broj zrtava. Iako u ratom zahvacenim republikama zivi daleko najvise Hrvata oni su imali najmanje zrtava oko 23 000, Srbi su imali oko 34 000 a Bosnjaci oko 64000. Sa ovim brojkama se slaze ceo svet. Hrvatski nacionalisti zele da jedna njihova vredi 100 drugih. To su tvrdili i nacsti za sebe.
Miloš
@Frane, jel to bitno? Čovek je pisao o celokupnom ratu kao takvom, ne jednoj njegovoj epizodi.
Preporučujem 2
Frane
A koliko je bilo poginulih gradjana Srbije u vukovaru, Istocnoj Slavoniji, i ostalim dijelovima RH te u BiH ? O tome nista nisi napisao.
Preporučujem 6
Рус Михаил
1995. имао сам прилику да са војвођанске стране Дунава посматрам Вуковар у добар двоглед. Призор је био стравичан: порушене зграде, на празним улицама ни једне живе душе, осим паса луталица. И то је било у Европи за пола века од завршетка Другог светског рата. А четири године касније у Србији су се неколико месеци даноноћно чуле сирене, наговештавајући смрт и рушевине. Тако безобзирно и жестоко Запад је остваривао своје политичке циљеве. А СССР, као могућа моћна препрека томе, већ није постојо.
mirjana
@ante ban,gde su bile granice Hrvatske pre 1918 godine?Vratite se u te okvire pre ujedinjenja u KSHS!
Miroslav
@Ajde... U Zemunu je bila granica Srema. Hrvatska se graniči sa Prekomurijem i Slavonijom. Slavonija se graniči, na istoku, sa Baranjom i Sremom. Nemoj poistovećivati Boljševičko Socijalističku Republiku Hrvatsku sa Mongolo Hrvatskom (S.Radić). Da je to jedno isto, sve bi se zvalo Hrvatska. Hrvatska je dobila međunarodno priznanje 1992. a Srbija 1878. Vise od 100 godina kasnišššššššš ...
Preporučujem 6
Ajde Mirjanada zajedno benavimo
U Zemunu. Vi se vratite u okvire prije 1878.
Preporučujem 1
Твртко
Сукоб између Хрвата и Срба је сукоб између две гране исте цивилизације. Све је исто али и све различито. Ја,рецимо, кад одем у Хрватску уопште не осећам разлику у односу са локалним становништвом него са Немцима. То што они говоре мој језик само може олакшати сукоб јер су ставови о писму, архитектури, вредносни систем, естетеци, веровању-увек различити. Дакле, Хрвати и Срби се могу "помирити" само ако се помире цивилизације, а то неће ићи лако и најмање зависи од Срба и Хрвата. Зато-зашто свађа?
@sinonim
Беч је далеко од Загреба колико и дрмеж од валцера.Ништа лично али коло ми се највише свиђа.
Preporučujem 15
sinonim
@Твртко- Valcer i kolo nisu i ne mogu biti dvije grane iste civilizacije.
Preporučujem 6
Poskok
Za najvise 50 godina, stvari ce doci na svoje mesto i Vukovar ce biti gde mu je i mesto u Republici Srbiji. Uzgred cestitam svima oslobodjenje grada i 80 godina Vukovarske rezolucije!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja