četvrtak, 05.12.2019. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 18:43

Kako se živi i piše na drugom jeziku

Knjiga koju je priredila Vesna Vircburger sadrži tekstove naših autora u emigraciji o napuštanju i nepovratnosti, o izbeglištvu, o emigraciji, o progonstvu
Autor: Marina Vulićevićsreda, 20.11.2019. u 21:50

Da li drugi jezik donosi i drugi identitet, da li iste stvari zvuče drugačije na nekom drugom jeziku, šta gubimo, a šta dobijamo životom u inostranstvu, pitanja su na koja odgovore pruža knjiga „Život na drugom jeziku, Naši pisci koji nisu naši? O njihovom jeziku koji nije njihov?”, koju je priredila Vesna Vircburger, uredila je Vesna Smiljanić Rangelov, a objavio je beogradski „Službeni glasnik”.

Ovo delo sadrži tekstove pisaca koji dele isti jezik, kao i iskustvo migranata: Velibora Čolića, Nikoline Kulidžan, Nebojše Radića, Dragoslava Dedovića, Ivančice Đerić, Snežane Žabić, Božidara Stanišića, Bekima Sejranovića, Stevana Tontića, Tomislava Longinovića, Žarka Radakovića i drugih, a predstavlja, kako je to rekao Petar Arbutina, početak istraživanja i katarze u vezi s onim što se zaista desilo raspadom Jugoslavije i odlaskom velikog broja ljudi u inostranstvo.

Priređivač Vesna Vircburger, koja je kontaktirala sa čak pedeset autora iz bivše Jugoslavije povodom istraživanja ove teme, živi u Njujorku, gde je otišla na magistarske studije kreativnog pisanja i književnog prevođenja posle studija na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Po rečima profesora dr Aleksandra Jerkova, ovo je divna, potresna, pronicljiva, iskrena, lepo napisana i dobro sastavljena knjiga, koja zavređuje da se nađe u rukama svakog ljubitelja književnosti. „Pisci pišu o sebi i drugima, čak i o nama, o svojim mislima i zamislima, o knjigama koje su čitali i napisali, o onome što žele da kažu o sebi i o svetu, čak i o onome što bi da prećute, a to se opet vidi u njihovim tekstovima... To je knjiga o napuštanju i nepovratnosti, o izbeglištvu, o emigraciji, o progonstvu, egzilu, o samoudaljenju i bekstvu od sebe, mogućem i nemogućem povratku sebi i drugima”, napisao je u predgovoru ovom izdanju Aleksandar Jerkov.

Mnogo smo puta čuli ideju da treba otići, otputovati, izmestiti se da bismo situaciju u kojoj se nalazimo, pa i sopstvenu ličnost, sagledali na pravi način. Ali, ta istina i te kako je saglasna s gledištima obuhvaćenim ovom knjigom. Evo jednog koje na simpatičan i duhovit način otvara čitavu priču:

„Zovem se Velibor Čolić i politički sam emigrant. Između neba i tla, zauzimam prostor od 104 kg i 195 cm. Po mojoj proceni, ja sam previše mudar, previše plav, lep i talentovan, previše zanimljiv i šarmantan da bih bio migrant. Ja sam poliglota. U svom pređašnjem životu bio sam katkad i patriota. Od tada, međutim, nosim naočare. Pišem na dva jezika, francuskom i srpskohrvatskom. Ali, izgleda mi da sad imam akcenat, čak i u pisanoj formi. Moja granica – to je jezik, moj egzil – to je moj akcenat u Francuskoj. Već 25 godina živim svoj akcenat u Francuskoj. Čitav život u stvari. I osećam se dobro, toliko dobro da mi se često događa da pomislim – gle, ja sam Francuz.”

Nikolina Kulidžan, zatim, piše o gubitku, ali i velikoj slobodi koja otvara život migranta. Dragoslav Dedović ukazuje na to da su u nemačkom jeziku egzil i literatura jedna reč: Exilliteratur, a da je ova dva pojma prvi spario Georg Brandes, 1872. godine, da bi označio dela pisaca koji su izbegli pred jakobincima za vreme Francuske revolucije. Pored toga što piše o sopstvenom iskustvu, on govori i o Bertoldu Brehtu i Vladimiru Nabokovu, dva pisca izmeštena silom prilika „najkrvavijeg stoleća ljudske povesti” iz sopstvenog kulturnog okruženja.

Bekim Sejranović, obrazlažući problem dvojezičnosti, navodi Kišove reči da nije isto neki jezik govoriti i na njemu pisati. Pritom, razmatra problem „kako napisati književni tekst na dva jezika, a da on sa sobom istodobno nosi ista značenja, kada će ga čitati ljudi koji koriste različite jezike i pripadaju različitim kulturama, različitim povijestima”. A priznaje iskreno da svoj drugi roman piše na norveškom – zbog novca, i iako voli taj jezik, u njemu se oseća kao „slikar koji je pomalo daltonist”.

Ivančica Đerić takođe iskreno zapaža da se u zemlji njenog rođenja mnogo laže, a naročito u vezi s jezikom kojim se govori, i koji je, nažalost, postao „seme partikularnog političkog identiteta”.

„Znaju ljudi koji tim istim i policentričnim jezikom govore (a to ne smiju kazati), da su, aman, aman, isti, te da su u ratu devedesetih godina džaba krvavili gaće i ubijali komšije. Znaju ko im je uzeo nevinost, a nije praktikovao zaštitu od posledica. Znaju ko ih je, uz suhu čuturu, prevodio preko vode. Ratovali su da drugima napune džepove. Za tuđe novce, lovu, keš, pare, peneze, valutu”, piše Ivančica Đerić, koja priznaje i to da je odlučila da piše o maternjem jeziku zbog rata u kojem nije želela da učestvuje, a koji ju je sa 20 dolara u džepu otpuhnuo u Severnu Ameriku.

Stevan Tontić, pesnik i jedan od naših najboljih prevodilaca s nemačkog jezika, svedoči o tome da jedino jezik sve zna i sve za nas pamti u slojevima tradicija, kao na stranicama neke sveobuhvatne velike knjige, da je izgnaniku jezik domovina, ali da su oni koji stvaraju na drugom jeziku, iako malobrojni, poput Čarlsa Simića, dokazali da je „prekodiranje jezičke matrice” moguće.


Komentari8
47dc1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Nina
"... која је контактирала са чак педесет аутора..." - контактирати с неким??? С ког језика је ово преведено на српски?
Предраг Шаре
„Контактирати с неким“ је конструкција коју прописује правопис. Међутим, све више се, под утицајем енглеског, чује „контактирати некога“. С временом ће ваљда правописно бити прихваћено и ово потоње, али то не значи да се морамо опростити од сада аминованог „контактирати с неким“.
Preporučujem 2
Живот на туђем језику и писму
Наслов књиге је требало да гласи: "Живот на туђем језику и писму". Кад човек у иностранству види текст на свом јеезику и писму, озари се као Сунцем обасјан!
Боро
Само читајте Политику сваки дан, и имаћете исти осећај, едукација, дестинација, традиција, транспарентно, патриоте.....од страних речи нећете знати да ли сте у Риму или Лондону!
Дејан.Р.Тошић
Наслов издања књиге је написан на хрватско бошњачком црногорском језику који су наведене нације заштитиле на абецедном Словеначко хрватском Гајевој писму. Српска књижевност писана је на Српском језику Вуковом Азбуком. Српски језик је имао синхронизација на два писма док је језик био исти, српски, од кад се исти српски језик по различитим нацијама назива и заштићује од тада не постоји синхронизација истог језика на два писма већ замена српског језика и азбуке туђим језиком и писмом.
Живко(пиши ћирилицом)
Писац никако не може бити наш или њихов. На којем језику пише, а на ком језику псује, то је небитно сем за њега. Уколико он негује свој матерњи језик, тада он свакако остаје веран својим прецима и неким принципима.У свом бићу,човек има потребу да се веже за неке ствари(као што је језик,земља,родитељи....) и то формира његово биће, а ако он то нема...онда он виси у простору и времену и тад се поставља питање на шта личи оно, што он пише. Не верујем у неке интернационалне вредности,то су флоскуле

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja