Prema proceni ekologa oko deset tona smuđeva, štuke, somova i druge vrste ribe uginulo je početkom ovog meseca na Velikom bačkom kanalu kod Srbobrana, ali još uvek nije sasvim sigurno ko je kriv. Dok ribolovci i zaljubljenici u prirodu negoduju, optužujući nadležne u JVP „Vode Vojvodine” za nedovoljnu brigu zbog ovog akcidenta, opštinska inspekcija za zaštitu životne sredine u Kuli zabranila je Šećerani u Crvenki da ispušta otpadne vode, procenjujući da je ova fabrika izazvala pomor ribe.

– Krivac neće biti kažnjen budući da je na snazi uredba vlade koja obavezuje, a mi kažemo relaksira, zagađivače da do 2025. ne moraju da ugrade prečistač otpadnih voda – kaže za „Politiku” Ratko Đurđevac iz Ekološkog pokreta Vrbas.

Ovaj događaj ponovo je otvorio pitanje kakvo je stanje ribljeg fonda u našim rekama. Međutim, preciznim podacima ne raspolažu ni relevantne institucije, ni resorno ministarstvo budući da Srbija nema nacionalni projekat održivosti ribljeg fonda. Stoga, stanje na našim rekama ocenjuje se opisno, pa tako u Ministarstvu ekologije kažu da je ono – zadovoljavajuće.

– U poslednjih deset godina, osim sporadičnih, nisu zabeleženi slučajevi uginuća riba velikog obima poput onog u Tisi 2001. godine Tisi kada je naneta velika šteta ribljem fondu te reke – kažu u Ministarstvu ekologije.

U našim vodama do sada je registrovano oko 98 vrsta riba, od toga su 34 u kategoriji strogo zaštićenih među kojima su ruska i atlantska jesetra, moruna, jegulja, haringa, sabljarka... A od početka ove godine na snazi je zabrana lova kečige na osnovu inicijative Svetske organizacije za prirodu, pošto su analize utvrdile da je u otvorenim vodama značajno smanjen broj ove vrste ribe.

Zagađenje, vađenje šljunka i peska, pregrađivanje reka, krivolov i loše upravljanje ribljim fondom, poput nestručnog poribljavanja, unošenja stranih i invazivnih vrsta riba, glavni su razlozi koji utiču na smanjenje broja riba.

Vratimo li se još malo unazad, pre mesec dana javnost je iz štampe i sa portala saznala da su „američki rakovi došli preko Mađarske” i da „pojedoše srpsku ribu”… Dok su jedni u tome videli novu teoriju zavere koju su Amerikanci skovali pošto nisu uspeli da nas unište ni HAARP-om ni kemtrejslima, drugi su bili ubeđeni da je posredi ribolovačka priča smišljena da se opravdava neuspešan ulov. Oni upućeniji kažu da nije ni jedno ni drugo, ali da se slični, senzacionalistički naslovi pojavljuju svaki put kad se primakne vreme posta i kada ribarnice povećavaju cenu robe.

Ipak, mesta za brigu nema. Stručnjaci su jednoglasni da nam američki rakovi neće pojesti ribu, kao i da oni ne mogu uticati n zdravlje iako su pojedini mediji navodili da su oni prenosioci račje kuge. Na udaru amričkih rakova su pre svega drugi rakovi.

Naučni saradnik iz Instituta za biološka istraživanja dr Katarina Zorić objašnjava da je račja kuga gljivična infekcija koja je na naše prostore uneta tokom prošlog veka zajedno severnoameričkom vrstam rakova. Popularno nazvan  američki rak u naše reka dospeo je nestručnim poribljavanjem i to tolstolobikom, slatkovodnom ribom poreklom iz Kine.

– Na zdravlje ljudi gljivica apsolutno nema nikakav efekat, ali. su u našim vodama ugrožene domaće vrste rečnih rakova, posebno barski, koji je i zaštićena vrsta. Preciznih podataka o brojnosti američkog raka nema, ali se u poslednjih desetak godina vrsta značajno proširila na čitav tok Dunava, Savu, Tisu i Veliku Moravu. Kada je reč o efektu na populacije riba, on jeste predator kad je reč o ikri i ribljoj mlađi i u tom smislu može uticati na pojedine vrste, ali to je zanemarljivo mali efekat na njihovu brojnost – objašnjava dr Katarina Zorić i dodaje da bi ovoj vrsti raka, kao vrlo invazivnoj, trebalo posvetiti značajnu pažnju.