ponedeljak, 06.04.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 22:51
RAZGOVOR NEDELjE: prof. dr MILOMIR NINKOVIĆ, predsednik Evropskog udruženja za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju

Na srpskim televizijama gotovo svaka žena koja se pojavi ima velike usne i ogromne dojke, što je postao standard

Uspešnu transplantaciju obe šake uradio sam u Inzbruku kod pacijenta Tea Kelca, policajca koji je u eksploziji bombe izgubio ruke, što je bilo revolucionarno. Taj čovek normalno živi i putuje motorom po svetu
Autor: Danijela Davidov-Kesarnedelja, 24.11.2019. u 21:30
(Фото лична архива)

Profesor dr Milomir Ninković, šef Klinike za plastičnu, rekonstruktivnu, hirurgiju šake i opekotina bolnice „Bogenhausen Minhen klinik” u Nemačkoj i gostujući profesor na više univerziteta u Evropi i SAD, svrstava se u najbolje lekare na svetu, po kome neki od zahvata koje je osmislio nose ime u medicinskoj literaturi.

Uradio je jedinstvenu transplantaciju šaka i obe šake s podlakticama, osmislio je rešavanje problema paralize bešike, sproveo je u delo ideju kako pomoći ljudima koji ne mogu da podignu stopalo, a uspeo je i da izume metodu kojom donja usna zbog karcinoma može u celosti da se odstrani i s transplantiranim mišićem s natkolenice ponovo rekonstruiše. U maju je postao predsednik Evropskog udruženja za plastičnu i rekonstruktivnu hirurgiju (EURAPS) a imao je čast i da u junu održi predavanje u Britanskom kongresu (BAPRAS kongres).

U razgovoru za „Politiku” ovaj vrsni stručnjak ističe da je najlepše godine života proveo u Jugoslaviji i da je na to ponosan.

Jedan ste od malobrojnih lekara na svetu koji je pozvan da pred Britanskim BAPRAS kongresom održi predavanje „Gillius Lecture” posvećeno engleskom hirurgu ser Haroldu Gilisu, koji se smatra ocem plastične hirurgije. Koliko je to značajno?

To je najveće priznanje za jednog hirurga. Uglavnom su bili pozivani Englezi ili Amerikanci da drže predavanja, a ja sam prvi koji je pozvan s nemačkog govornog područja. Prikazao sam im sve nove operacije koje sam uveo u praksu kroz temu „Kako rešiti probleme u plastičnoj i rekonstruktivnoj hirurgiji kroz inovacije i kreativnost”. Njih je oduševio spektar intervencija kojima se bavim. Ser Harold Gilis je bio tvorac moderne plastične hirurgije i pomogao je razvoju plastične hirurgije i u SFRJ, zajedno s Josipom Brozom Titom. Zahvaljujući njima prvo odeljenje plastične hirurgije je formirano na VMA 1948. godine, koje je postalo vodeće u svetu. Tu je bila dobra edukacija. I ja sam proveo tri meseca na tom usavršavanju. U bivšoj Jugoslaviji je bila odlična saradnja između svih centara i mogli smo dosta da naučimo jedni od drugih.

Kakvo je vaše mišljenje o sadašnjem stanju plastične i rekonstruktivne hirurgije u Srbiji?

U Srbiji se dogodila promena, kao i svuda u svetu: procvetala je estetska medicina. Na srpskim televizijama gotovo svaka žena koja se pojavi ima velike usne i ogromne dojke, što je postao standard. Amerikanci su prvi shvatili da je bolje da se bave estetskom hirurgijom jer se tu zarađuje novac, pa su mnogi odlučili da se samo time bave. To dominira i u Srbiji. Drugi problem je što ne postoji nijedan pravi centar za edukaciju kadrova. Svi centri koji su postojali u bivšoj Jugoslaviji su propali. Nedostaje entuzijazam i potreba da se stvaraju neke nove stvari, jer su ljudi prinuđeni da rade ono što će da donosi veliki novac. To mnogo lakše postižu stavljajući filere i botoks radi podmlađivanja ljudi, nego da se bave ozbiljnom hirurgijom. Budući da su mnogi plastični hirurzi odlučili da se bave estetikom, zaboravljena je oblast rekonstruktivne hirurgije. Lako je od rekonstruktivnog hirurga napraviti estetskog, ali obrnuto to nije moguće.

Mnogi lekari upravo zbog bolje zarade odlaze da žive u inostranstvu. Da li primećujete da ih mnogo ima i u Nemačkoj?

To se primećuje. Ima mnogo medicinskog kadra koji potiče s ovog područja. Ali je žalosno što se tako gube stručnjaci. Kada sam devedesetih godina prošlog veka odlučio da iz Sarajeva odem u inostranstvo dogodilo se to da je od nas 12 hirurga – svih 12 odlučilo da ode. I svi su napravili fantastične karijere u Americi, Kanadi, Kuvajtu, Švedskoj, Engleskoj... Zamislite kakva je ostala praznina tog trenutka s kadrovima. A to nije moguće lako popuniti za nekoliko godina. U bolnici u kojoj radim u Minhenu se govori naš jezik na svakom koraku. Kada je ležao u toj klinici sarajevski glumac Josip Pejaković bio je začuđen kako svi govore jezike iz bivše Jugoslavije, pa me je pitao: „Izvinite profesore, govori li neko ovde nemački jezik.”

Ušli ste u anale medicine kao lekar koji je obavio uspešnu transplantacija obe šake, koja je trajala 18 sati?

Ta intervencija je urađena 8. marta 2000. godine u Inzbruku kod Austrijanca Tea Kelca, policajca koji je u eksploziji bombe izgubio obe šake. To je bilo revolucionarno, jer je reč o drugoj takvoj intervenciji na svetu, koja je obavljena u kratkom periodu posle prve transplantacije u Francuskoj. To je takozvana alo transplantacija, koja podrazumeva da se s tela preminulog uzima deo i presađuje pacijentu kome je to neophodno. Nije nam bila problem hirurška intervencija. Postojao je imunološki problem: da li će organizam pacijenta odbaciti organ. Brinuli smo da će doći do jake reakcije organizma zbog kože i da nećemo moći postojećim lekovima da sprečimo odbacivanje organa. Šef transplantacione hirurgije je preuzeo na sebe rizik u vezi s terapijom i uspeli smo. Do sada je na svetu urađeno oko 140 transplantacija šaka.

Ovo je drugi pristup transplantacijama i možda će u njima biti budućnost, ako se nađe rešenje za sprečavanje odbacivanja presađenog organa kroz takozvanu imunološku toleranciju. Danas se jako mnogo radi eksperimentalno na tom području.

Da li taj pacijent i danas normalno pokreće ruke?

Teo Kalc je imao dve želje: da može da ide u toalet samostalno i da ne mora nikoga da moli da mu pomogne, a druga je da može rukama da dodirne suprugu i ćerku. On danas na desnoj šaci ima oko 80 odsto funkcionalnosti, a na levoj nešto manje. I najbolji je ambasador te operacije. Pozivao sam ga i na kongrese da održi predavanje „Moj život s transplantiranim šakama”. Svi su želeli da dodirnu njegove ruke. Taj čovek normalno živi, putuje motorom po svetu. Dve godine nakon transplantacije seo je na motor i otputovao na Severni pol, vozeći čak 4.500 kilometara. Zatim je otišao u Južnu Ameriku, prešavši motorom više od 20.000 kilometara. Dogodilo se da je zbog jedne pucnjave tamo pao s motora i slomio podlakticu. S tako slomljenom rukom vratio se u Austriju gde je zbrinut hirurški.

Da li ste imali prilike da još koji put uradite ovakvu operaciju?

Da, imao sam još jednu obostranu transplantaciju šaka s podlakticom i to je bio prvi slučaj u svetu da su transplantirane obe šake s podlakticama. Tu operaciju je opet napravio isti hirurški tim u Inzbruku u Austriji u aprilu 2003. godine. Nakon toga sam se preselio iz Austrije u Nemačku gde sam dobio mesto šefa jedne od najvećih klinika za plastičnu hirurgiju u toj zemlji. Tražio sam i dobio dozvolu da mogu da radim transplantacije. Ali uslov je da morate da imate humanu laboratoriju za transplantaciju organa koja košta oko pet miliona evra. To ne mogu da priuštim. Postoji i problem selekcije pacijenata i plaćanja imunosupresivne terapije.

Uradili ste u Inzbruku i jedinstvenu operaciju kada ste s natkolenice skinuli jedan mišić i presadili ga na donju usnu pacijentu koji je imao karcinom? Kako ste došli na tu ideju i da li ste ponosni što se intervencija sada zove vašim imenom?

Kada lekar dobije izazovne slučajeve javljaju mu se ideje kako da nađe optimalno rešenje za takve komplikovane situacije. Pacijent je imao samo 21 godinu, a zbog tumora mu je trebalo odstraniti celu donju usnu. Bez donje usne ne možete da jedete, pijete i razgovarate. Da su bile primenjene standardne metode, uništili bismo mu celo lice. Godinu dana posle operacije vratio je potpunu funkciju donje usne i kontrakciju mišića, čak je mogao da zviždi. Taj slučaj sam prikazao na skupu koji sam imao s „Mejo” klinikom. Drago mi je da je nastavio da živi normalno, postao je rektor na jednom univerzitetu. Danas je to standardna metoda rekonstrukcije donje usne u svetu.

Pamte se i slučajevi kada ste jednom pacijentu, kome je mašina otkinula šaku, pomogli da se ona zašije i da više nema problema, a značajna je i intervencija kojom rešavate paralizu bešike.

U „Lansetu” smo 1997. godine publikovali prikaz slučaja pacijenta kome smo uzeli funkcionalni mišić s površine za rekonstrukciju organa. Dakle, uzme se mišić s leđa, prebaci se na mokraćnu bešiku a istovremeno se zašiju krvni sudovi i nervi. Mišići su veoma glupi, oni rade ono što im nerv kaže. Tako smo potvrdili da se on isto ponaša na trbuhu kao što je na leđima. Problem je što ljudi s paralizom bešike, da bi mokrili, jedino mogu da se kateteriziraju 5–6 puta dnevno, što im otežava socijalni život. Kada se mišić uzme i presadi na nerve trbuha pacijent može da isprazni mokraćnu bešiku zahvaljujući tim nervima i kontrakciji trbušnog zida. Mi smo iskoristili sinergizam u kontrakcije trbušnog zida i pražnjenja mokraćne bešike. Uspeli smo tu metodu da uvedemo u kliničku praksu, sada se radi svuda u svetu i ima urađenih više od 70 operacija. Pre nego što smo postigli uspešnu intervenciju, dve godine smo radili eksperimente na životinjama u Mađarskoj.

Osmisli ste i posebnu metodu kojom se vraća funkcionalnost stopala?

Dok sam radio kao asistent u KC Sarajevo imali smo slučaj mladog čoveka koji nije mogao normalno da hoda, jer nije mogao da podigne stopalo zbog povrede takozvanog peroneus nerva. Uz pomoć presađivanja nerva i mišića sa zadnje strane potkolenice na prednju stranu stopala, uspeli smo da mu vratimo funkcionalnost i čovek je posle osam meseci mogao da hoda najnormalnije. Sada se ta metoda standardno svuda izvodi. Amerikanci su me zvali više puta da im prezentujem metodu, jer njima ona mnogo znači zbog propadanja mišića potkolenice usled povreda vojnika. Pacijenti gube potpunu pokretljivost stopala. Moja metoda je idealno rešenje za taj problem. Ponosan sam kada kolege prihvate metodu koju sam prvi objavio još davne 1994. godine i kao koautora te publikacije uzeo svoje učitelje iz Sarajeva, prof. dr Starovića, dr Šućura i dr Markovića. Švajcarci su objavili divan rad i napisali „po metodi profesora Ninkovića”. Kada odem u penziju voleo bih da napravim centar za edukaciju mladih kadrova.                                                                        Danijela Davidov Kesar

 

Srbin iz Hercegovine operisao predsednika Hrvatske

Operisali ste brojne poznate ličnosti s prostora biše Jugoslavije. Ali najviše prašine u javnosti se podiglo kada se uradili intervenciju bivšem predsedniku Hrvatske Ivi Josipoviću. U tamošnjim medijima su bili tekstovi o tome zašto neko iz njihove zemlje nije operisao predsednika već je to uradio Srbin iz Hercegovine. Kako ste na to reagovali?

Operisao sam i pokojnog Ivicu Račana. I tada je bilo dosta diskusije u javnosti kada je došao u Minhen da ga operišem. Josipovića sam operisao u Zagrebu. On je za mene bio pacijent kao što su i svi drugi. To što je on bio predsednik je njegova stvar, a ne moj problem. Imao je problem s rupturom mišića jednog kapka i nije mogao da ga podiže. Kada se umori, u večernjim satima, nije mogao da otvori oko i čita. U Hrvatskoj su mu radili masaže koje mu nisu pomogle. Jedino što je moglo da se uradi jeste intervencija rekonstrukcije tog mišića. Za mene je to bilo samo još jedno dobro delo kojeg se ne stidim, jer bih to uradio za svakoga. Nisam čitao loše komentare, ali jeste moja supruga, koja se zgražavala čitajući razne negativne tekstove. Najvažnije je da sam mu pomogao. Ostali smo u kontaktu i ponekad odemo na kafu. Kad god mogu odazivam se na pozive s Balkana da pomognem. To je velika čast za mene. Često dolazim u Sombor kod jednog prijatelja da pomognem oko komplikovanih operacija.


Komentari23
cd5d0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Анка
Катастрофа! Јадне су те жене, мушкарци, а и цијело друштво, које види вриједности у силиконима, а не у људскости, образовању, обитељи, скромности, хуманости...... Кукала вам мајка...
Milos miokovic
....... pa devojcice po gradu idu ko porno stars.....
ЦЗВРС
То није стандард, већ изопаченост. А и одвратно је.
v stepanovic
Renomirani profesor se ocigledno uzdrzao da izjavi da je Srbija cak uspela da trivijalizuje i njegovu uglednu profesiju. Srbija je postala nacija 'Parova', 'Zadruge' 'Happy TV' i 'Pinka', gde se uzivanje turbofolka najbolje dozivljava sa iskljucenim zvukom na televizoru. Ako vam ni to nije dovoljno tu su 'Alo', 'Informer', 'Telegraf' i ostali da vam dopune vizuelna dostignuca plasticne hirurgije.
Srdjan Loncar
Estetske operacije usne treba zabraniti, ne zbog onih na kojima se nto muchenje radi, vec zbog onih, koji ih gledaju na TV i u svakidasnjem zivotu. Ako rucavas i vidis na nekome ono nabubrelo crevo na usnama, nad kojima individua nema nikakvu kontrolu, ne mozes da nastavis da jedes. Rekonstr. hirurgija je susta suprotnost, spas zivota. Ovde imate olimpijskog sampiona, nosioca zlatne medalje. Taj perfekcionizam (Novak Djokovic, Mihailo Pupin.. u svom poslu) treba slaviti, stremiti ka tome.
Misa
Gledanje televizije nije obaveza. A ima i toliko kanala da uvek mozes da promenis.
Preporučujem 17

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja