Kada ljudi odrastu, često smatraju da dovoljno znaju o sebi, drugima i svetu, tako da po pravilu postaju manje radoznali nego što su bili u detinjstvu i mladosti. Možemo reći da odrasli ljudi često žive u svojim zonama udobnosti, koje su zapravo sazdane od poznatog i dobro shvaćenog dela sveta. Oko zone poznatog i predvidljivog nalazi se zona nepoznatog. U tom koordinatnom sistemu, radoznalost je težnja da se „zaviri” u nepoznato, da se doživi nešto novo, da se otkrije neki novi smisao.
Ne sputavajte dečju znatiželju
Radoznalost može biti difuzna, kada nekoga interesuje mnogo toga, a može biti fokusirana kada govorimo o nečijim interesovanjima. Drugim rečima, radoznalost, zainteresovanost je ona sila koja nas tera da širimo granice razumevanja sveta, drugih, ali i samih sebe. Svaki čovek je u izvesnoj meri radoznao, a ljudi se razlikuju u odnosu na snagu ovog motiva, njegov fokus, kao i u spremnosti da na osnovu radoznalosti stupe u akciju.
Iako svi krećemo na životno putovanje kao veoma radoznala deca, već na sredini tog puta se međusobno bitno razlikujemo. Dok jedni imaju stalnu potrebu za otkrivanjem novog, stalnu zainteresovanost za svet i pojave u njemu, drugi imaju strah od novog, strah od promene, tako da žive začaureni u svom mikrokosmosu kojeg dobro poznaju i u kojem se osećaju sigurno.
Istraživanja pokazuju da oni odrasli ljudi koji su više radoznali od drugih imaju veće zadovoljstvo životom, veću smirenost i učestalost prijatnih emocija, veći nivo psihičkog blagostanja, kao i manji nivo neprijatnih osećanja, pogotovu teskobe. Kako je radoznalost „dečja” osobina, možemo reći da oni odrasli ljudi koji su sačuvali radoznalo dete u sebi imaju kvalitetniji život i da ostaju vitalniji i u dubokoj starosti. Za njih je radoznalost bitan sastojak njihovog životnog poleta, elana, životne energije. Prema tome, radoznalost je veoma pozitivna osobina, što znači da radoznalost treba negovati, a decu i mlade podsticati da ostanu radoznali.
Ne samo da je radoznalost dobra za pojedinca, već je dobra i za ljudsko društvo. Radoznalost, želja da se sazna i razume kako različite pojave funkcionišu je osnova za razvoj znanja u različitim oblastima, pogotovo u nauci i filozofiji. Zahvaljujući radoznalosti razvija se ljudska civilizacija.
Postoje teorije koje povezuju radoznalost s prirodnim delovanjem ljudskog mozga. Kako onda dođe do toga da neki ljudi u velikoj meri izgube ovu sposobnost?
Ako pogledamo kako roditelji i drugi reaguju na dečju znatiželju i ljubopitljivost, stvari postaju jasne. Svojim porukama: Nemoj da mi dosađuješ svojim pitanjima. Saznaćeš kada porasteš. Nemoj da razgovaraš s nepoznatima. Prvo uradi, pa posle postavljaj pitanja; itd., mi zapravo deci zabranjujemo da ostanu radoznala. Na taj način im šaljemo poruku da ih više volimo ako su manje radoznala, a više poslušna i mirna. U svojoj želji da ih zaštitimo od opasnosti koje postoje u spoljašnjem svetu, mi na radoznalost gledamo kao na osobinu zbog koje deca mogu ući u rizične i opasne situacije i nastradati. U tom smislu, tokom vaspitanja treba znati granicu između zaštićivanja i prezaštićivanja, naučiti radoznalu decu da budu oprezna i da vode računa o sebi.
Put ka sadržajnijem životu
U vreme „ubrzanja istorije”, kada je sve više novih događaja u svim oblastima života, naročito u sferi tehnologije, radoznalost nam pomaže da ne „zastarimo”. Ako ljudi ne nauče da rukuju pametnim telefonima, kompjuterskim programima, ne znaju kako da pretražuju internet, onda se između njih i sveta stvara sve veći jaz, manje razumeju svet i otuđuju se od sveta kojeg ne razumeju. Upravo radoznalost nas sprečava da se ovo desi, tako da ljudi „otvorenog uma” nikada ne zastarevaju.
Sve one koje tema radoznalosti više zanima upućujemo na nedavno objavljenu knjigu Toda Kašdana, jednog od pionira pozitivne psihologije, s naslovom „Radoznali? Put ka sadržajnijem životu”.
