25. FAF
Raduje odluka tročlanog žirija 25. Festivala autorskog filma, u sastavu: Hana Jušić (Hrvatska), Ognjen Glavonić (Srbija) i Arijel Švajcer (Francuska), da se festivalski Gran pri „Aleksandar Saša Petrović” dodeli scenaristi, reditelju i montažeru Marku Đorđeviću za izvrstan film „Moj jutarnji smeh” kragujevačko-beogradske proizvodnje.
U svom gotovo ličnom osvrtu na odrastanje i porodicu, inspirisan stvarnim događajima i iskustvima, ovaj kragujevački autor (diplomirao na beogradskom FDU), gledalištu nudi priču čija je glavna okosnica odnos majke i sina. Njihova povratna vezanost i nesposobnost da jedno drugo puste u neizvesnosti slobode.
Kroz ovu svoju filmsku baladu o maminom sinu Đorđević, mudro dozirano, reflektuje i na mnogo toga iz naše svakodnevice životno nesnađenih i u dostojanstvu pogubljenih ljudi. Film se diskretno, ali „ubojito” bavi i problemom mladih, obrazovanih, a nezaposlenih, svetom odrasle generacije koja je tokom niza ovih naših teških godina izgubila snagu. Bavi se nedostatkom kvaliteta života, nesposobnošću vezivanja za druge, usamljenošću i nemogućnošću viđenja sopstvene perspektive. I urušavanjem porodice, što nije bezazleno...
Marko Đorđević, nagrađeni scenarista i reditelj iz Kragujevca
Glavni junak je Dejan (Filip Đurić), gotovo tridesetogodišnjak, diplomirani istoričar sa privremenim poslom nastavnika (na zameni) u školi. On je od onih već „omatorelih” mladića što predugo žive pod porodičnim „staklenim zvonom” i tako ušuškani, što bi rekao onaj vidovnjak Miloš u izvanrednom tumačenju Nebojše Glogovca (njegova poslednja uloga): „Predugo onu stvar drže samo u svojim gaćama.” Dejan je još kao muškarac nevin, a Marko Đorđević kroz širu sliku njegovog najbližeg okruženja – otac pijanica, isfrustrirana, zaštitnička majka Radica (uvek tako moćna Jasna Đuričić, inače rodom iz Rume) koja ga čvrsto drži uz skute, nestalan posao, siromašno društvo... – stavlja na znanje i zašto je to tako.
I lik njegove koleginice, nastavnice Kaće (odlična Ivana Vuković) je negde sličan. Udaljenost od porodice i rodnog Kraljeva i u početku nesvesna zagledanost u Ivana, liku Kaće takođe pridodaje tu potrebnu dozu životne smotanosti i nesnađenosti.
Glumci su sjajni. Većinom Kragujevčani, koje nezasluženo tako malo poznajemo. Jer, naša filmska nazovi industrija centralizovana je u Beogradu. A film postoji i izvan Beograda, i baš mi je milo što je Đorđević sa „Mojim jutarnjim smehom” potvrdio da je konačno sazrelo i za neku vrstu filmske decentralizacije u Srbiji.
Spontanost dijaloga, spontanost humora koji izvire iz realno slikanih životnih situacija, daju dodatnu privlačnost Đorđevićevom filmu „angelopulovski” dugih kadrova, koji svedoče o autorovoj beskompromisnosti i čvrstini. Onaj dugi kadar zatvorenih ulaznih vrata, ispred i iza kojih se ne vidi i ne događa ništa, a znamo da nečeg mora biti, je antologijski. Hrabro i izazovno, za veliku pohvalu...
U ovom stilski ujednačenom a umetnički nepretencioznom filmu, u kojem se govori lokalnim akcentom (što su do perfekcije činili i maestralni Nebojša Glogovac i Jasna Đuričić), prefinjenom rediteljskom artikulacijom i svakodnevica, takva kakva je, dobila je poetsku vrednost. Sve u njemu deluje spontano: od dijaloga, glumačke igre, scenografije do pozicije kamere i primarnog dnevnog svetla (pohvale i direktoru fotografije Stefanu Milosavljeviću), a sve je tako autorski unapred dobro promišljeno. I festivalski Gran pri je zaslužen. Čestitamo.
Sve nagrade 25. FAF-a
Osim festivalskog Gran prija Marku Đorđeviću, sinoć su na zatvaranju 25. Festivala autorskog filma uručene i ostale nagrade u oba takmičarska programa.
U glavnom takmičarskom programu nagradu za najbolju režiju osvojio je galicijski autor (Španija) Oliver Lase za film „Vatra će doći”, kojem je pripala i nagrada „Vlada Petrić” za najsinematičnije sekvence (u čast Slavka Vorkapića), dok su nagradu „Gordan Mihić” za najbolji scenario osvojili Mauricio Brauči i Pjetro Marčelo za film „Martin Idn” u Marčelovoj režiji. Specijalno priznanje dobio je film „Devica avgusta” Honasa Truebe.
U programu „Hrabri Balkan” pobedio je kratkometražni film „Poslednja slika o ocu” Stefana Đorđevića, dok je specijalno priznanje otišlo u ruke Maji Novaković za film „A sad se spušta veče”.
