utorak, 27.10.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
nedelja, 01.12.2019. u 23:25 Aleksandar Apostolovski
RAZGOVOR NEDELjE: SINIŠA PAVIĆ, scenarista

Naše doba nije naklonjeno herojima

Posle Šurde, Gige Moravca i Šojića, stiže Čičanović i nova televizijska serija koju je slavni scenarista (86) iz Vlasotinca diktirao stenografkinji u Beogradu
(Фото А. Васиљевић)

Siniša Pavić ne namerava da napusti Vlasotince u koje se sklonio iz Beograda. Daleko, na jugu, slavni scenarista najgledanijih televizijskih serija je i u osamdeset šestoj godini u odličnoj formi. Doskora je pisao po starinski, hemijskom olovkom, ne koristeći kompjuter ni pisaću mašinu, a novu seriju, ako ćemo govoriti bukvalno, nije ni napisao. Diktirao je scenario telefonom stenografkinji Tanji u Beogradu. Pavić je stvarao za svoju dušu, udaljen od prestoničke vreve.

U eksploziji novih serija na sve više televizijskih kanala, proteklih meseci, prikazuje se sedam novih serija, ali je najgledanija bila „Porodično blago”, koja se reprizira deseti put.

„Bolji život” se prošle godine prikazivao dva puta u Bosni, u Hrvatskoj su ga reprizirali dva puta u poslednje četiri godine. Mlade generacije su je prihvatile isto kao i njihovi roditelji kada je bila premijera, rekla je nedavno Svetlana Ceca Bojković, koju i danas po regionu zovu Emilija. I dalje veruju da je supruga Gige Moravca.

Zagrebački publicista Boris Postnikov napisao je da „Bolji život” zahvata neuporedivo šire nego savremeni filmovi, medijske vesti i komentari, kolumne i političke analize, otkriva isto što i oni, pa onda još više. Zato ga u iščekivanju novih repriza vredi potražiti preko „Torenta”. Ako je doista bio kvalitetniji od vremena u kojem je nastao, onda je neuporedivo bolji od vremena u kojem ga danas gledamo. Ili, što bi se reklo, od velikih ideja i očekivanja ostale su samo one Šojićeve.

Kad Paviću pomenem reprize, on mi uzvraća konstatacijom: „Svi znaju za Ulicu Teodora Drajzera u Beogradu, ali retko ko zna ko je on. A zašto.” 

Zato što posle rata ovde nije ni štampan, iako je, po meni, najveći američki pisac i bez njegovih dela se ne može razumeti Amerika, ovakva kakva je danas, kaže Pavić.

Prva sezona nove serije Siniše Pavića „Junaci našeg doba” će imati 21 epizodu, a na RTS-u će se emitovati od 16. decembra do petog januara, svakoga dana.

Ko je u novoj seriji prepoznatljiv kao junak svoga, odnosno našega doba? Kakav je njegov foto-robot?

To je izvesni Čičanović, igra ga Igor Đorđević, po zanimanju je, kako njegova žena kaže, držač kišobrana lideru svoje stranke, čovek koji je izgubio nekadašnji sjaj u očima svoje supruge i koji gubi autoritet kod svoje dece, zadužen i prezadužen, čovek koji se u novom dobu nije snašao i koji je gotovo potpuno izgubio samopouzdanje i ugled u porodici. U seriji je ovo ipak njegovo doba, jer neočekivano, i takav kakav je, može doći na odgovoran i visok položaj. Tu počinje njegova lična drama, do tačke kada mora da se odluči između očuvanja svog ličnog digniteta, mogućnosti da ispravi kičmu, da, kako se kaže, sačuva obraz ili da prihvati ponuđeni gubitak identiteta. Postoji li danas uopšte drugačiji izbor, kakve su posledice, koliko je neko spreman da uopšte bira, između ostalog, i jeste tema ove serije.

Ako se nova serija zove „Junaci našeg doba”, kom dobu pripadaju vaši raniji junaci? Mogu li se poslednjih pet decenija našeg društva skenirati kroz likove vaših serija?

Imali smo razdoblja koja nazivamo dobom. Moje doba u kojem sam se rodio u istoriji je moglo da bude obeleženo kao doba Hitlera ili doba nacizma. Srećom, ja sam u tom dobu živeo samo četiri okupacione godine i nastupilo je jedno drugo doba, koje je veoma mnogo obećavalo. Ali me je to doba obeležilo. U tim godinama dete najviše u sebe upija utiske, prima način ponašanja starijih, vrednosti društva u kojem je raslo. Ja pamtim doba Kraljevine Jugoslavije, fašističku okupaciju i nastupanje novog doba na kraju Drugog svetskog rata koje je veoma mnogo obećavalo.

Šta se od silnih obećanja ostvarilo?

Moja iskustva kao pisca akumulirala su se upravo tada, u tom novom dobu koje je izgledalo kao vreme ogromnih mogućnosti, velike slobode. Iza nas je ostalo jedno zlo vreme. Pišući u tom novom dobu moj prvi roman „Višnja na Tašmajdanu” unosio sam u njega sav taj polet u kojem smo odrastali u posleratnim godinama. Bili smo vesela generacija, vedra. Ponekad smo među sobom, kao dobri drugovi, govorili šta ćemo biti i šta ćemo raditi kad odrastemo. Bilo je to vreme velike lične skromnosti i siromaštva, velikih ideja i velike lakovernosti, svojstvene mladim ljudima. Brzo smo se suočili s nepotizmom, egoizmom, cinizmom, s bahatošću koju donose vlast i bogatstvo. Ali i pored svih razočaranja zauvek sam sačuvao zanimanje i poštovanje za ljude jakog karaktera, sposobnih da podnesu žrtvu, da ne kukaju i da se hrabro nose sa životom.

Čini mi se da današnje mlade generacije nemaju te osobine.

Sazrevajući, uverio sam se da velike kataklizme, kao Drugi svetski rat, traže zaista velike junake, požrtvovane ljude, one koji će sve dati od sebe da odbrane one koje vole. I da, nažalost, u takvom dobu odu oni najbolji, a preživeli se pokažu ne baš dostojni njihovi naslednici. Pa ni njihovi potomci i sledeće generacije nisu odrastale uz velike primere i uzore koji bi bili inspirativni.

Ko je vama bio inspirativan?

Ljudi iz moje neposredne okoline od kojih su neki izgubili život kao partizani, neki u logoru Jasenovac, a najviše među njima moji roditelji, koji su i danas osobe kojima se u mislima obraćam kad sam u nekoj životnoj dilemi i pred alternativom kako postupiti i šta napisati.

Prvi vaš junak koji je obeležio jedno vreme je Šurda u „Vrućem vetru”. I danas svi znaju ko je Šurda, iako je serija emitovana prvi put još pre 40 godina, uoči smrti Tita.

Ako bih svoje serije smeštao u doba u koje sam ih pisao, onda bi „Vruć vetar” bio doba stabilne države, u kome je svaki Šurda mogao da se bori i izbori za pravdu, porodicu, za krov nad glavom i da odbrani svoju emociju i ljubav pred onima koji imaju više i mogu da sve to naruše.

Hoćete da kažete da je Šurda imao mogućnost izbora i nije se smirio dok nije našao sebe? Da li je takvu mogućnost imao Giga Moravac u „Boljem životu”?

To je još bio sistem u kome je takav lav, kakav je bio Giga, mogao i uspevao da se izbori sa smutljivcima i stubovima društva kakvi su bili Jataganac i Kurčubić, još se, mada teško, razumevao na svoj način s decom i ženom. I uspevao da održi i očuva porodicu i sebe kao ličnost.

„Bolji život” je govorio o vremenu kada je takav poredak počeo da nestaje, da se urušava, a porodica postaje ugrožena svim nevoljama koje donosi kraj jedne epohe i jednog društvenog sistema.

Onda su „Srećni ljudi” postali slika jednog doba koje je kod nas upamćeno kao takozvane devedesete u kojima su rođena mnoga zla koja nas do danas progone. Krijumčari, profiteri, besposlica, nemaština, propast svega za šta smo mislili da će trajati decenijama.

Simbole junaka svoga doba, kakvi su bili Šurda i Giga Moravac, smenili su neki novi junaci vešti u prevari, siledžijstvu, stvaranju podzemlja i uništavanju institucija. Nastupilo je onda razdoblje kad od velikih ideja, ideologija nije ostalo ništa, pa su moji junaci pokušali da se vrate vrednostima gotovo već zaboravljenim, jedinog stvarnog blaga, blaga porodičnog.

Spomenimo tu i doba koje je trebalo da nastupi tako što će u ovu zemlju jurnuti poplava milijardi dolara, kad je simbol tog očekivanja i pravi junak toga doba bio Gorčilo, koji je ovde ličio na spasioca, a koji je pobegao od američke policije i stigao ovde, kao ujka koji nas spasava da bi od strane naših naivnih junaka promovisan u počasnog građanina kome se svi klanjaju.

A gde je tu Šojić, za koga je Aleksandar Tijanić rekao da je besmrtan lik?

Šojić je uvek bio među nama, a kako su društvene vrednosti propadale tako se on razmnožavao neverovatnom brzinom u svim društvenim sferama i postao jedan od najprepoznatljivijih junaka. Ali pošto je Šojić neuništiv, on će postati junak svakog našeg doba, menjajući oblike, funkcije i umnožavajući svoje bogatstvo.

U novoj seriji, koja govori o našem dobu, naši gubitnici i junaci bore se sa svim onim što su nam u nasleđe ostavili razni Kurčubići, Jataganci, lažni italijanski grofovi i mafioze, Gorčila i Šojići.

Zato je naziv serije „Junaci našeg doba” dvosmislen jer pojam junaka se u literaturi a i u svakodnevnom životu upotrebljava i u pozitivnom i u negativnom smislu. To svakako nisu klasični junaci. Ova serija ih traži među gubitnicima kojima je prostor društvenog delovanja skučen, ali koji ne prestaju da se bore i u toj borbi koja je često puko preživljavanje sačuvaju ljudskost i osećaj za empatiju i moral.

Ima li u vašoj seriji mesta i za klasične junake, poput profesora u školi koji je nedavno spasao decu od naoružanog manijaka, rizikujući sopstveni život?

On je junak za sva vremena i za svako doba. Ali s našim dobom njegova bitna veza je to što ne može da dobije stalan posao, pa radi umesto drugih koji su za taj posao plaćeni. Ovo doba nije naklonjeno takvim junacima. Samo u ovako pometenom stanju duhova može jednom junaku kakav je Stjepan Stevo Filipović da se oduzme ulica s njegovim imenom i dodeli nekom nekadašnjem ustaši. Čak i ako nisu znali kome poklanjaju ulicu narodnog heroja, i da je u pitanju ustaški zlikovac, nema razloga da se takav heroj zamenjuje nekim fudbalerom koji je odigrao desetak utakmica za državni tim. Ali problem ovog doba je baš u tome što oni koji odlučuju o tome ne znaju istoriju, ne znaju podatke, ne znaju činjenice, a odlučuju.

Mnogi, naročito mladi, odlaze iz Srbije, tražeći u drugim zemljama bolji život. Da li ga pronalaze?

U seriji imamo onoga koji hoće da ode i onoga koji je nekada otišao i vraća se kao veoma bogat čovek. Njihov slučajni susret i odnos ima veoma uzbudljivu razvojnu liniju i daje odgovor na vaše pitanje o ceni koju plaćaju i jedni i drugi. Obojica su gubitnici, a dobitnici oni na koje nismo ni pomišljali.

Komentari16
a3921
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Kira
Ne treba preterivati. Sve je to samo socijalna sapunica.
Oskar Skrinjar
Sinisa Pavic je sjajan pisac.
dzordz
dok smo gledali nevedene serije, paralelno smo ziveli, kako smo mogli i znali. drustvo i drzava su pretrpele katastrofalne lomove, mislim da mi nismo krivi sto nas je nemacka napala tri puta u XX veku. gospodin s.pavic, je vredan svedok, propovedac. pa kome se svidja, svidja. ni sam ne znam da li se meni sve to desavalo ili sam sanjao, ali ako g. s.pavic tako kaze verujem mu. i da dodam da se uposte ne zna kako treba da izgleda nase drustvo za 10, 10 ili 50 godina.
Raca Milosavljevic
... veliko hvala i postovanje za gospodina Pavica ... pomaze nam da se nasmejemo i pogledamo u ogledalo u ovim turobnim vremenima ... malo li je ...
Milijarda Klisura
Zao mi je sto je gospodin Pavic preksio obecanje od pre nekoliko godina da nece pisati nove serije. Vruc vetar je bio odlican, donekle bi i Bolji zivot mogao da prodje, a sve posle toga je mlacenje prazne slame i ulagivanje najnizim, najprizemnijim ukusima. Perspektiva malog coveka, i slicne kvaziumetnicke besmislice. No, kao i Zadrugu, Farmu i ostale popularne programe tog tipa, nasa dicna, prosecna publika obozava takva "remek dela". Neka samo uzivaju!

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja