Da bi se dobila nešto objektivnija i celovitija slika, o učinku naših najboljih fudbalera u poslednjoj deceniji, od Mundijala u Južnoj Africi pa sve do novembarske utakmice sa Luksemburgom u Beogradu, koja je označila kraj kvalifikacija za Evro iduće godine, potpuno je jasno da su naši glavni problemi, igra u odbrani.

Od Južne Afrike (2010) pa sve do poslednjeg kvalifikacionog ciklusa za Evro 2020. godine u igri naših fudbalera bilo je sporadičnih uspona i strahovitih padova, ali ciklus za nama, koji nas je vodio ka skupu najboljih reprezentacija Starog kontinenta po ostvarenom učinku, jedan je od najslabijih u poslednjoj deceniji. Uostalom, podaci govore više od reči: na osam odigranih utakmica naša selekcija je zabeležila četiri pobede i sve četiri protiv autsajdera u grupi, Litvanije i Luksemburga, dva remija i isto toliko poraza, uz gol razliku (17:17).

Ako se pogleda učinak naših fudbalera od kvalifikacija za Mundijal u Južnoj Africi (2010) kada nas je sa klupe predvodio selektor Radomir Antić gde smo na deset utakmica primili osam golova, pa preko kvalifikacija za prvenstvo Evrope u Poljskoj i Ukrajini gde smo na deset mečeva primili dvanaest golova, kvalifikacija za Mundijal u Brazilu, gde je naša odbrana u deset utakmica kapitulirala 11 puta, preko takmičenja za Evro u Francuskoj gde je odbrana na osam utakmica primila čak 13 golova i Mundijala za Rusiju gde smo na deset mečeva primili isto toliko golova, uz konstataciju da smo u poslednjim kvalifikacijama čak 17 puta morali da vadimo loptu iz mreže, onda je računica potpuno jasna: sadašnja odbrana je jedna od najslabijih u poslednjoj deceniji. Upravo u ovoj činjenici treba tražiti razlog zašto smo toliko neuspešni na velikim šampionatima.

Interesantno je da smo najviše poraza u kvalifikacijama imali kada je selektor bio Siniša Mihajlović, bila je to borba za odlazak u Brazil. Čak četiri puta smo morali da saginjemo glavu pred rivalima, i to dva puta pred Belgijancima, jednom protiv Hrvata u Zagrebu (2:0) i sa Makedoncima (1:0) u Skoplju.

Naravno u čak 71 primljenog gola u svim dosadašnjim kvalifikacijama od Južne Afrike treba uzeti u obzir i neke rezultate za „zelenim stolom” najpre protiv Italijana. Čuveni slučaj u Đenovi i onaj sa Albanijom, nakon prekida u Beogradu. Tada je Uefa dodelila pobede našim rivalima, oba puta službenim rezultatom 3:0.

Opšti je utisak da smo u kvalifikacijama za Rusiju, pod dirigentskom palicom Slavoljuba Muslina igrali veoma dobro. Uostalom i krajnji rezultat, odlazak na Mundijal ide u prilog toj tezi, koju niko ne može da obori. Na deset utakmica dali smo čak 20 golova a primili upola manje. Takođe, ako se pogleda i učinak u Ligi nacija, kada je na klupi bio Mladen Krstajić, isto smo imali dobar uspeh i gol razliku 11:4. Uostalom, zahvaljujući tom rezultatu i dalje imamo šansu da se domognemo Evra sledeće godine. Doduše, kroz baraž sa Norvežanima a ako njih savladamo verovatno i sa Škotima.

Treba znati da su Norvežani ove kvalifikacije završili na trećem mestu uz odličnu gol razliku 19:11. Što znači da nas ne očekuje lak zadatak u Oslu. Takođe, uz četiri trijumfa i pet remija imali su samo jedan poraz i to od Španije u gostima (2:1).

Sa druge strane, Škoti su „fajterska” ekipa. Kod njih izgleda ne postoji „zlatna sredina”. Ili pobeđuju ili gube, tako je bilo i u ovim kvalifikacijama, uz pet trijumfa doživeli su i pet poraza, uz gol razliku 16:19. Dakle, njihova odbrana je nešto slabija od naše...

Zato Ljubiši Tumbakoviću ostaje da nešto značajnije uradi po ovom pitanju. Jer napad, kažu savremenici fudbala i košarke, počiva u odbrani. Zato, onaj ko bude imao uspešniju zadnju liniju, taj može da se nada uspehu...