Nobelova nagrada za književnost biće uručena Peteru Handkeu u utorak desetog decembra u Stokholmu. Možemo samo da nagađamo kakav će svečani govor pisac održati pošto je primi, a posle mnogih optužbi na račun Nobelovog komiteta zbog toga što je najprestižnije priznanje u literarnom svetu dodelio piscu koji je dosledno podržavao Srbe. Zamislite samo kako bi se Peter Handke obratio svetskoj javnosti, ako bi imao neku od šarmantnih osobina našeg naroda, i ako bi slično junaku nekog domaćeg filma primio nagradu, najpristojnije zahvalio i onda rekao: „Čekao sam da vidim hoćete li mi ikada dati Nobela, posle toliko godina, i sad kad sam se uverio da je i to moguće, sada ću da ga dam koleginici Olgi Tokarčuk, koja je proglašena dobitnicom u isto vreme kad i ja, doduše za drugu godinu, pa neka ona ima dva.” Možda bi se Handke, posedujući neke srpske osobine, kladio u to da će biti laureat, a onda bi pobedonosno novac uložio u kupovinu avionske karte „Er Srbije” do Stokholma, i zakasnio na sopstveno uručenje…

Naravno, sve su to puka nagađanja, i najverovatnije je da će Handke održati govor dostojan jednog Andrića. Ali činjenica je da postoje bar dve prednosti zbog toga što je baš on nagrađen ovim najvećim literarnim priznanjem. Prva je ta što će najzad mnogi koji nisu čitali njegove knjige, već su se bavili njegovim društveno-političkim angažmanom, najzad početi da mu posvećuju pažnju. Ljudi vole da čitaju nobelovce. Evo, i kod nas se obnavljaju izdanja njegovih dela. „Laguna” nastavlja sa tim poslom, izdajući „Golmanov strah od penala”, a „Klio” „Don Huana”.

Prvi roman opisuje psihotičnu ličnost, drugi, junaka koji je svoj život posvetio lepoti, a ove dve knjige samo su uzorak raznolikosti literarnog opusa ovog autora, njegove sposobnosti da kritički razmišlja o ljudskoj prirodi, kao i njegove sklonosti da vidi estetsku stranu stvari.

Drugi dobar razlog zbog kojeg je Handkeu dodeljena Nobelova nagrada jeste preispitivanje. Do sledećeg uručenja ovog priznanja zapadna javnost može da razmatra svoj odnos prema slobodi mišljenja, na šta je opominje deo srpskih pisaca u pismu upućenom Nobelovom komitetu, Švedskoj kraljevskoj akademiji, inostranoj i domaćoj javnosti. A i da vaga da li je književno stvaralaštvo nešto što treba odvojiti od društvenog angažmana autora, i od njegove biografije. Evropska i svetska javnost može da razmotri i činjenicu da su u Srbiji i Handkeova i literatura Olge Tokarčuk bile priznate mnogo pre dodeljene im Nobelove nagrade, kao i to da u ovom narodu ima mnogo politički osvešćenih ljudi koji razlikuju dobru od loše politike. Loša politika je ona koja zbog odgovornih pojedinaca kažnjava čitav jedan narod.

Moguće je slagati se ili ne sa autorom koji je u opoziciji u odnosu na vladajuće javno mnjenje, ali ono što je fascinantno kod Handkea jeste to što je on zbog svog uverenja ostao sam, njegovo delo je bilo potcenjeno, a on se i dalje držao svog stava. Time je postao više od junaka dnevne politike i novije istorije, postao je književni i filmski junak.