„Treba nam predsednik koji nije berzanska deonica za smejanje čitavog sveta. Treba nam istinski veliki lider, genije strategije i pobeda.”

Da li se Donald Tramp setio ovog svog pet godina starog tvita kada su mu pokazali kako na jubilarnom samitu NATO-a francuski predsednik i premijeri Velike Britanije i Kanade ismevaju njegovu konferenciju za štampu.

Mora da ga je zabolelo što je „Vašington post” konstatovao da je britanski premijer uočljivo izbegavao zajedničke fotografije sa Trampom pošto ga 12. decembra čekaju izbori, a šef Bele kuće je „duboko nepopularan” u Britaniji.

Tramp se uvredio i napustio London a da se nije obratio novinarima. Nije to bilo prvi put. Smejali su mu se i u Ujedinjenim nacijama kada je tvrdio da nijedan predsednik u istoriji SAD nije učinio toliko koliko on za dve godine.

Tvorac teorije o „američkoj izuzetnosti” i slogana „Amerika prvo” obećavao je često da neće dopustiti da se lideri i druge zemlje smeju predsedniku Amerike, ali je očito propustio da se upita zašto Emanuel Makron, Boris Džonson i Džastin Trudo izvrgavaju ruglu nekog ko je – bez ikakve lične zasluge, naprotiv – nasledio zvanje lidera slobodnog sveta?

Tramp se tokom 70, samita NATO-a posebno okomio na Makrona čiju je nedavnu izjavu da je zapadni vojni savez u stanju „moždane smrti” nazvao „uvredljivom” i „veoma, veoma ružnom”.

Aktivirano je staro rivalstvo koje je prvi put eskaliralo 1966. odlukom predsednika Šarla de Gola da Francusku izvuče iz integrisane vojne komande NATO-a i da svim stranim snagama naredi da napuste zemlju. Bio je to najveći stres zabeležen od osnivanja organizacije 1949. godine.

NATO je ponovo u krizi. Postao je žrtva sopstvenog uspeha. Lord Ismej, prvi generalni sekretar, ciljeve NATO-a je 1957. definisao ovim rečima: držati Ruse van Evrope, Amerikance unutra, a Nemce dole. Formula je funkcionisala, ali mnogo toga se promenilo u poslednje tri decenije od pada Berlinskog zida, prestanka hladnog rata i raspada Sovjetskog Saveza.

Umesto da preciznije definiše svoju misiju u izmenjenom svetu, NATO je krenuo u proširenje – i napredovanje prema granicama Rusije. Nova tenzija omogućila je Alijansi da opravda svoje postojanje.

„NATO ostaje važno, ozbiljno, istorijski možda najozbiljnije strateško partnerstvo od svih zabeleženih u istoriji”, izjavio je nedavno američki državni sekretar Majk Pompeo, ali njegov šef je, u još jednom od nepredvidljivih zaokreta, NATO prošle godine nazvao „zastarelim”.

Bio je besan što mnoge od preostalih 28 članica, posebno Nemačka, ne ispunjavaju finansijske obaveze punjenja budžeta u iznosu od dva odsto svog BDP-a. Na ovonedeljnom samitu njih 20 nazvao je „delikventima” pokazujući da ne zna o čemu priča.

U stvarnosti, članice NATO-s ne duguju Americi ni cent. Ukoliko povećaju izdatke za odbranu, novac će ići njihovim oružanim snagama, a ne američkom ministarstvu finansija. Ali, Tramp je odbojan prema svakoj informaciji koja je suprotna njegovim predubeđenjima.

Nisu to jedini povodi Trampovih akcija koje potkopavaju jedinstvo Severnoatlantske alijanse. Vređao je najbliže evropske saveznike pokazujući da spoljnu politiku svodi na ekonomske koristi. Osporavao je kredo NATO-a sadržan u članu 5, zakletvi tri musketara: jedan za sve, svi za jednog.

Hvalio je autokrate poput Vladimira Putina ili diktatore poput Kim Džong Una i pokušavao, kako pokazuje procedura njegovog opoziva, da manipuliše liderima Ukrajine. Njegovo unilateralno povlačenje iz Sirije i izdaja tamošnjih Kurda propraćeni su tolerisanjem turske vojne intervencije na severu Sirije.

Nije neobično da je Makron došao do zaključka o „moždanoj smrti”. Francuska i Nemačka žele snažnu Evropsku uniju koja će se odupreti izazovima koji dolaze iz Rusije i Kine, ali i viši stepen nezavisnosti u odnosu na prekoatlantskog partnera kome je sve teže verovati. U Parizu i Berlinu sve češće govore o evropskoj armiji, ali Tramp želi da ga kao glavnokomandujućeg NATO-a bespogovorno slušaju.

Evropska javnost zaokreće prema neutralnosti. U jednoj anketi Evropskog saveta za spoljnu politiku na pitanje na čijoj bi strani trebalo da bude njihova zemlja u slučaju sukoba SAD i Rusije većina od 60.000 ispitanih u 14 država odgovara „na ničijoj”.

To što većina smatra da više ne može da veruje da su SAD garant njihove bezbednosti umnogome se može pripisati Trampovoj izolacionističkoj politici tokom poslednje tri godine. Rezultati urušenog kredibiliteta prve sile NATO-a dramatično su vidljivi na zapadu Evrope, ali i na istoku koji je više izložen ruskoj opasnosti.

Erozija NATO solidarnosti manifestovala se na samitu pored Londona otvorenim sukobima čiji su glavni akteri bili Tramp, Makron i turski predsednik Redžep Tajip Erdogan koji je konflikt na relaciji Vašington-Pariz pokušao da iskoristi za sopstvenu agendu.

NATO je trenutno suočen sa mnogim izazovima. Verovatno najveći od svih je nedostatak snažnog, principijelnog američkog liderstva. Tramp ne doživljava NATO kao vitalni interes svoje zemlje. On ne veruje u NATO, pa je pripravan da oštro kritikuje evropske saveznike koji od Amerike imaju „samo koristi”: prošle godine Angelu Merkel, ove godine Emanuela Makrona.

Tramp se, ponavljaju njegovi kritičari, ne sprema za sukob sa autoritarnim silama poput Rusije i Kine. Umesto toga, ponižava lidere liberalne Evrope i hvali nove vođe neliberalne Evrope. Rusiju naziva „takmacem”, kao i Nemačku.

Na samitu u Vatfordu teška pitanja su izbegnuta tako što je svakoj članici dopušteno da završni dokument čita kako hoće. Time je, barem za neko vreme, uklonjena senka koja se nad NATO nadvila na početku samita. A Makron, Džonson i Trudo imali su mnogo povoda da se narugaju lideru slobodnog sveta.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista