U romanu Dž. D. Selindžera „Lovac u žitu”, verovatno najboljoj knjizi ikad objavljenoj u Americi, stoji jedan divan citat Vilhelma Štekela (1860–1940), austrijskog lekara i psihoanalitičara: „Osobina nezrelog čoveka je što hoće za nešto slavno da umre, dok je osobina zrelog čoveka što hoće za nešto skromno da živi”. U tekućoj drami življenja, sagorevanja i nametnute ambicioznosti svako od nas, na gornjim granicama stručnog i moralnog dometa, mora da objektivno sagleda svoje intelektualne, a pre svega, psihofizičke mogućnosti. Celog svog radnog veka bio sam svedok slabosti i ranjivosti ljudskog bića, drastičnog i fatalnog urušavanja svih organskih sistema tokom nekoliko sati, progresivnog i nepovratnog procesa dekompozicije ljudskog tela pod uticajem poznatih i nepoznatih agenasa. Naša nabeđena superiornost, nedodirljivost i dugovečnost nema stručno i iskustveno utemeljenje u realnom životu. Budimo surovo realni kao stari Rimljani: „Ars longa, vita brevis” .
U principu, ne verujem da postoji cela istina, da je čovek može saznati i ubedljivo izreći, ali iskreno verujem u utemeljenu i višestruko proverenu naučnu istinu, a to su značaj i neverovatni dometi preventivnih mera u humanoj medicini. Iskreno verujem da će tokom ovog veka, zahvaljujući preventivnim merama i mogućnostima sofisticiranog monitoringa svih bitnih fizioloških funkcija kod čoveka, značajno biti redukovana potreba za lečenjem posledičnih stanja, tzv. kurativnom medicinom.
Pozitivan primer promišljene, odgovorne, stručno utemeljene i obavezujuće zdravstvene politike u sferi prevencije je informacija („Politika” od 18. novembra) da je „američki predsednik Donald Tramp otišao u Nacionalni vojni centar ’Volter Rid’, gde će obaviti deo godišnjeg lekarskog pregleda… Poslednji pregled Tramp (73) je obavio početkom februara, posle čega je saopšteno da je veoma dobrog stanja.” Sve ovo se ne smatra zalaženjem u intimu predsednika, već je reč o demokratskoj tekovini i sveljudskom pravu na znanje i istinu kada se radi o tako važnim ličnostima koji odlučuju o sudbini naroda.
Istog dana u „Politici” udarna vest je bila: „Lekari VMA spasili život predsedniku Srbije”. U daljem tekstu stoji da je „predsednik Aleksandar Vučić imao hronične, manje probleme sa srcem, ali je pre tri dana došlo do ozbiljnog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, kada je odlučio da se obrati lekarima Vojnomedicinske akademije”. Polazeći od sveukupnog i nedvosmislenog značaja predsednika Srbije za sadašnjost i budućnost naše zemlje, od njegove porodice, njegovih prijatelja i saradnika itd. neshvatljivo je i neprihvatljivo da novonastalo „ozbiljno pogoršanje” ne bude signal za urgentnu hospitalizaciju i da odluku o tome donosi sam bolesnik. Ostaje nejasno zašto se javnosti obratila savetnica predsednika Srbije za medije a ne kolegijum lekara VMA, kao i da li su pored uvaženih lekara VMA bili uključeni i svetski priznata imena naše kardiologije iz Instituta za kardiovaskularne bolesti „Dedinje” i Kliničkog centra Srbije? Informaciju da je naš predsednik „dva dana bio na aparatima” trebalo je izostaviti ili reći o kojim je aparatima reč – za monitoring (praćanje) ili za podršku vitalnih funkcija, što bi apsolutno potvrdilo ozbiljnost zdravstvenog stanja. S medicinske tačke gledišta ostaje nejasno zašto se predsednik posle po „život ugrožavajućeg” stanja otpušta sa VMA nakon samo tri dana lečenja i vraća na posao. Posle svega, ostalo je mnogo pitanja bez medicinskog (stručnog) odgovora.
Živimo u vremenu pobrkanih lončića, kriterijuma i kategorija, ali kada je reč o zdravlju predsednika Republike, moraju da postoje jasno definisana pravila i medicinski protokoli sa težištem na periodične preventivne preglede. U kompetentnost i odgovornost zdravstvenih radnika ne bi trebalo da sumnjamo.
Redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu, u penziji
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
