Berlin – Kakva je bila 32. dodela „evropskih oskara” – godišnjih nagrada Evropske akademije za film? Previše britanska, anglosaksonska, rekli bi neki. Sudeći po činjenici da je čak u osam kategorija – uključujući tu i one za najbolji film i najboljeg reditelja čak i najbolju komediju (?) nagrade EFA osvojio britansko-irsko-američki film „Omiljena” Jorgosa Lantimosa – poruka iz Berlina bila je i više nego jasna: „Dragi Britanci manite bregzit, ne odlazite, ostanite s nama u našoj evropskoj filmskoj porodici!”

Da je čitava ova stvar sa ovogodišnjom ceremonijom poprimila čak i tragikomične note svedoči i činjenica da se u Berlinu nisu pojavili, a nisu se nikakvom snimljenom porukom obratili ni producenti ovog filma ni sam Jorgos Lantimos ni nagrađena glumica Olivija Kolman. S britanske strane potpuni muk. I šta čovek da zaključi osim: „Eto šta britanske filmadžije misle o značaju Evropske akademije za film i njenim nagradama, a možda i o samoj Ujedinjenoj Evropi.” A za to vreme, u dvorani teatra „Berlin fest špile” sedele su filmske veličine Marko Belokio, kao autor višestruko nominovanog „Izdajnika” i Pedro Almodovar, kao takođe višestruko nominovani za film „Bol i slava” (Roman Polanski je bio odsutan iz razumljivih razloga, ali je njegov film „Optužujem” opravdano bio među favoritima), u nametnutoj im ulozi „ukrasnih fikusa”. Na sceni je veselo skakutao jedino Britanac Majk Dauni (sa već podužim životnim stažom u Hrvatskoj), nekadašnji novinar već dugo i producent i uz Anješku Holand najažurniji i najuticajniji član borda EFA. Sedeli su i predsednik Akademije – Vim Venders, kao i uvek u društvu supruge Donate, kao i ovogodišnji dobitnik nagrade za životno delo Verner Hercog. Svi oni sa zasluženim ogromnim poštovanjem. Samo od glavnih laureata ni traga i ni glasa. „So arrogant and ignorant”.

Da bi slika o ovom i ovakvom događaju ( sa direktnim televizijskim prenosom u 35 zemalja sveta) bila jasnija da dodam i to: film „Omiljena” Jorgosa Lantimosa je iz 2018. godine, osvojio je nagrade na prošlogodišnjem Venecijanskom festivalu, čak sedam nagrada BAFTA i brojne nominacije za američkog Oskara (nadmašio ga je Kuaronov film „Roma”), pa se tako otvara i pitanje ispravnosti čitavog glasačkog sistema i pravila Evropske akademije za film koji već duže žude za promenama. Nije nevažno dodati i da se, recimo, „evropskim oskarom” za najboljeg glumca nagrađeni Antonio Banderas potrudio da bude dostupan za direktno uključenje iz jednog španskog bioskopa; da je francuska rediteljka Kler Deni uspela da stigne u Berlin uprkos blokadi francuskih aerodroma zbog štrajka i da su se svi drugi odsutni laureati potrudili da do gledališta stigne bar poruka...

Da ne bude zabune, Lantomosova „Omiljena” je vrlo dobar film. Kostimirana istorijska drama iz života kraljice Ane, sa komičnim elementima. E sad, da je baš komedija, nije. „Evropski oskar” u ovoj kategoriji otišao je pogrešnom filmu. I sve zajedno – u pogrešnoj godini. S tim u skladu vredi prokomentarisati i nagradu evropske publike (People Choise Award) koju je u 2019. osvojio prošlogodišnji višestruki laureat nagrada EFA za najbolji film, najboljeg reditelja, scenario i glumicu (ceremonija u Sevilji) – poljsko-britanski autor Pavel Pavlikovski za film „Hladni rat”. Još jedan znak da se evropskom filmskom nebu čuda, eto, događaju. Dugogodišnja čelnica borda EFA, poljska rediteljka Agnješka Holand, zajedno sa svojim članovima, među kojima od ove godine ima i novoizabranih (u Berlinu je za vikend održana i Generalna skupština EFA), treba da razmišlja o promenama sistema po kojem filmska Evropa i glasa i funkcioniše. Nije to, razume se, lako – razni ljudi, razne ćudi, u Evropsku akademiju za film uključene su sve evropske zemlje, ali je sazrelo vreme da se pronađe način za pravedniji, pre svega otvoreniji, sistem glasanja. U suprotnom, uvek će primat imati broj glasova koji stižu iz zemalja sa najvećim brojem članova u Evropskoj akademiji za film. Uz to, EFA treba da se rastereti od uticaja dnevne politike, a toga je od Holandove (hrabra, borbena žena i autor i sama za sebe često kaže da je „politička životinja”), pa i aktivnog Majka Daunija, poslednjih godina bilo previše.

I za kraj, ako se kome učini da su Almodovar, Belokio i Polanski ovogodišnji gubitnici – nisu. Njihovi filmovi govore hiljadu jezika i po snazi i značaju trajaće duže od ove 2019...