Prosečan građanin Srbije, a ja sam jedan od njih, oseća da je najveći problem koji nas trenutno pritiska – Kosmet. Vlast, političari, analitičari već duže vreme raspravljaju kako da se nađe rešenje za ovaj problem. To traje godinama, i ne vidi se kraj. Trenutno čekamo ukidanje taksa, pa da polako krenu pregovori. Verujem da je ovaj teški problem, do sada nerešen, glavni razlog našeg teškog puta prema EU.

Mi obični ljudi samo pratimo razne izjave sa svih strana u očekivanju najboljeg rešenja za Srbiju. U tom očekivanju želimo da se informišemo što više, da nam bude što jasnije i da time sebe pripremimo da u trenutku kada se i mi budemo pitali odgovorimo po svojoj savesti na pitanje u vezi sa konačnom odlukom o našem opstanku na Kosmetu.

Sada se najviše pominju ove varijante.

Razgraničenje – što podrazumeva promene granica. Kako, kuda, šta je preče? Šta sa srpskim narodom, manastirima? Šta sa enklavama? Šta sa „Trepčom”, akumulacionim jezerom, Brezovicom? Šta sa Gorancima?

Na kraju, kada bi se sve ovo i razrešilo, deo koji bi ostao Albancima bio bi od naše strane priznat kao nezavisno Kosovo.

Rešenje (ne znam kako se naziva), koje se sastoji od maksimalnog davanja svih prava Srbima na Kosmetu, davanja autonomija srpskim manastirima: Gračanici, Dečanima, Pećkoj patrijaršiji, Bogorodici Ljeviškoj, Sv. arhanđelima, Bogosloviji u Prizrenu i mnogim drugim srpskim svetinjama. To je naše blago, naša istorija, naše svetinje. To zna ceo civilizovani svet, Unesko ih štiti. Nekako se danas ovo manje ističe, a trebalo bi mnogo više i glasnije. Na kraju, ako se sve ovo garancijom svetskih velikih sila i obezbedi, Kosmet se opet priznaje kao nezavisna država.

Zamrzavanje konflikta – koje ne vodi ničemu, kako se zaključuje sa svih strana, jer nas konačno koči ka Evropi i uopšte ka svakom napredovanju. Izolacija i golo preživljavanje nam ne ginu. (Ipak, imamo primer Kipra, kao neku utehu ili zračak nade).

Šta se još može očekivati ispod šešira, na kojem je napisano: „Trajno rešenje”, „Kompromis”, „Uzajamno priznavanje”, „I mi i oni da budemo zadovoljni i nezadovoljni” – to se može često čuti tu i tamo, a neka od ovih i od našeg predsednika gospodina Vučića. Šta to može značiti? Nije nam lako, svima nama, pa ni čelnicima koji vode Srbiju. Nije lako ni našoj crkvi.

Kada bih se ja pitao, borio bih se i uporno tražio da Kosmet ostane u granicama Srbije. Albancima bih ponudio sva prava i sve što traže (osim samoopredeljenja) u razumnim granicama. Uveo bih punu toleranciju, ravnopravnu saradnju među ljudima svih nacionalnosti, saradnju na svim nivoima, međusobno razumevanje i poštovanje. Kako sa gospodinom Ramom to može, tako i sa kosovskim Albancima to činiti.

Nismo mi krivi što smo ovo dočekali i upleli se u ovako težak položaj. Mnogo ranije se sve ovo „kuvalo”. A bilo je šansi, početkom ovog veka, da ostanemo važan faktor i gospodar situacije.

Ali ko pita malog čoveka, a i zašto, kada postoji vlast?

Mišo M. Mladenović,
akad. slikar i pisac, Beograd