petak, 17.01.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 14:14

Gluma ti poručuje da život nije bljutav

Nisu sva dela koja radimo velika, kapitalna, najkvalitetnija, niti rađena iz umetničkih pobuda. Neke serije su „prehrambene”, a neke radiš za minimalni honorar samo zato što veruješ u njih. Gluma je i profesija i pasija. Nekada je više profesija, a nekada više strast – kaže Srđan Timarov
Autor: Isidora Masnikovićčetvrtak, 12.12.2019. u 14:35
У серији „Сенке над Балканом”

Glumac Srđan Timarov je ovih dana, kako kaže, u „cunami fazi”. Mnogo radi, putuje, i teško pronalazi vreme za sebe i bližnje, ali na ovakav tempo je navikao. Stoga, teško je bilo doći do njega, ali dok oblači kostim i priprema se da izađe na scenu, uspevamo da proćaskamo s ovim ne samo sjajnim glumcem, već i odličnim sagovornikom.

Na početku razgovora, priseća se svojih početaka i otkriva nam da je gluma bila samo njegov izbor i da ga niko nije usmeravao u pravcu dramske umetnost. Majka, Klara Mandić, od ranog detinjstva ga je, kako kaže, testirala na pozorište. Uvek mu je bilo magično ono što se dešavalo na pozorišnoj sceni i voleo je da zaviri iza kulisa. Pošto je u to vreme živeo u Novom Sadu, priča nam, pratio je sve predstave Srpskog narodnog pozorišta. Slučajno se desilo da je Egonu Savinu bio potreban dečak za predstavu „Sveti Georgije ubiva aždahu”. Reditelj je primetio ovog živahnog i nasmejanog dečačića i ponudio mu da se oproba na sceni.

– Čim sam osetio tu igru, momentalno sam se inficirao – kaže u dahu.

Zaigrao je i u sledećoj predstavi Egona Savina za koju je ovaj reditelj ovenčan prvom Sterijinom nagradom u velikoj Jugoslaviji. Uloge su se nakon toga samo nizale...

– Uvek sam se mimo akademije nalazio u rukama velikih reditelja, okružen najvećim glumcima i to je nešto što čoveka odredi. Veoma je važno ko su vam uzori, od koga učite i na koji način vam predstavljaju glumu i teatar – objašnjava Timarov koji je bio vrlo nestrpljiv da upiše akademiju. Već posle treće godine gimnazije, tajno je predao dokumenta jer je znao da nije lako upisati ovaj fakultet. Međutim, iz prvog puta mu se posrećilo i bio je primljen, kako će se uspostaviti, u poslednju klasu Radeta Markovića.

– Tako sam i zvanično krenuo profesionalnim putem. Nikad se nisam pokajao zbog svog izbora, ali je bilo teških trenutaka, lutanja, kočenja, zapinjanja, preispitivanja... Ali, takav je poziv. Ta stanja i danas traju. I kad postaneš priznat glumac, svaka nova uloga, kolektiv u kojem se nađeš, partneri sa kojima sarađuješ, donose nova preispitivanja. Međutim, nikada nije bilo odustajanja i gluma nikada nije prestajala da bude moja pasija. A kada vam je poziv i pasija, to je onda najveća sreća u životu. Čak i kada pomisliš da je teško i da nešto nema smisla, demantuju te nove uloge, novi angažmani, dobre večeri u teatru. Gluma ti uglavnom više pomaže, ona daje smisao i poručuje ti da život nije bljutav – sa istom pasijom priča.

Naš sagovornik smatra da će teatar opstati i pred najezdom nove tehnologije. Takav zaključak donosi i na osnovu mladih talentovanih kolega čije vreme tek dolazi. Pozorište se, prema njegovim rečima, hrani takvim ljudima.

– A za desetogodišnjake još uvek ne znam da li će voleti i čuvati teatar. Samo znam da su ta deca izuzetno kvalitetna. Ja zaista verujem, gledajući drugare mog sina, da su to generacije koje će spasiti svet. Prvi smartfon je izašao tek dve hiljade i neke godine. I mi ne možemo da znamo kakav će on imati uticaj na njih. Ko zna, možda će te generacije biti pametnije. Ja ih vidim kao divne ljude. Odrasli ljudi im smetaju. Zagađuju im sredinu. Oni ne pamte ružna vremena, ni ratove, ni Tita, ni Miloševića, ni Đinđića... Oni će svakako poželeti neki bolji, lepši svet. Genetika je čudo, pravi bolje ljude. To su kao neki bolji modeli nas. Moje uverenje je da će ti mladi ljudi spasiti sve ono što smo mi zabrljali – sa puno optimizma priča.

Bio je deo ekipe „Montevideo, bog te video 2”

Takođe, ovaj Srđan Timarov smatra da je slučajnost, a ne sistemska stvar, to što se u ovom periodu mnogo snima i što veliki broj ne samo glumaca, nego i svih onih koji učestvuju u stvaranju televizijskog igranog programa imaju puno posla.

– To je  poput prave epidemije koja je donela kvalitetnije serije. Plašim se samo da to nije, kao i sve kod nas, stihijska stvar. Po meni, hiperprodukcija ipak donosi kvalitet. I u staroj Jugoslaviji se mnogo snimalo. Mi pamtimo samo kapitalna dela. Znate koliko toga je bačeno u đubre i zaboravljeno. Snimalo se mnogo i svakodnevno. Onda, u tom mnoštvu, isplivaju kvalitetna dela. To se dešava i sada. Ima i „treša”, i za svačiji ukus ponešto, ali zaista i kvalitetnih ostvarenja, boljih nego ikada. Ista je situacija u pozorištima koja su zaista puna, tako da publike ne nedostaje. Ne vidim da će se ona ugasiti, sem ako ne dođe neki režim kojem se to toliko neće dopasti da će ga zabraniti. Kod nas nema dugoročnog plana. Niko ne zna šta će se raditi za dve godine, a kamoli prekosutra – isključiv je Timarov.

Budući da se mnogo snima, postoji li u umetnosti kompromis?

– Svi se mi malo, kako je govorio Nebojša Glogovac, „prljavucnemo” u ovom poslu. Svi imamo decu, plaćamo račune i na kraju krajeva živimo od toga. Tako da kompromis mora da postoji. Nisu sva dela koja radimo velika, kapitalna, najkvalitetnija, niti rađena iz umetničkih pobuda. Neke serije su i prehrambene, a neke radiš ispod svih kriterijuma honorara samo zato što veruješ u to. Gluma je i profesija i pasija. Nekada je više profesija, a nekada više strast. Ali, srećom, imamo teatar gde stanuje glumačka ljubav – mudro priča.

Priznaje nam da teško uspeva da izbalansira sve obaveze. Treba pitati njegove bližnje kako je njima uz sve njegove obaveze – u šali dodaje.

– Ipak, nekada mora da se povuče i kočnica. U ovom poslu nema ama baš nikakvih pravila, nema praznika, dana, noći, vikenda, nema rođendana, slava... Sve je u kontraritmu sa bilo čim – kaže.

Imao je tu sreću, nastavlja razgovor, da sa Draganom  Bjelogrlićem radi i „Montevideo, bog te video” i „Senke nad Balkanom”. Prema njegovom mišljenju, za glumca je najveća nagrada da učestvuje u takvim ostvarenjima. Bjela je po ko zna koji put dokazao da sve što radi, radi na najvišem nivou, tu gornju lestvicu još niko nije prebacio. Kamo sreće da je to naš osnovni standard ispod kojeg se ne ide, smatra Timarov koji se priseća snimanja koja su bila veoma zahtevna. Ljudi toga nisu svesni. Obično se razočaraju kada dođu čak i da statiraju, jer misle da će se ludo zabaviti, a onda shvate da je mukotrpno.

– Sve je to u redu kada znate cilj. Privilegija je biti deo ovakvog poduhvata. Druga sezona „Senki” je, po meni, još bolja i jača... To je ono zbog čega voliš svoj posao i hvala Bjeli što i dalje ima snage, volje i kreativnosti da se na tako dobar način bavi ovim našim poslom. Nadam se da će ova njegova inspiracija potrajati – ističe.

U ulozi dušana Srezojevića u filmu „Slepi putnik na brodu ludaka”

Pored uspešne karijere u pozorištu i ispred kamera, već godinama se bavi i sinhronizacijom animiranih ostvarenja, za koju kaže da je znatno teži posao od samog stvaranja tih filmova.

– Posao sinhronizacije je jako zahtevan, komplikovan i šizofren posao i zaista ne može svako da ga radi. Animatori crtaju onako kako glumci interpretiraju, a nama se dešava obrnuto. Mi dobijemo gotovu stvar onako kako su uradile holivudske megazvezde. Slušamo engleski, gledamo sliku, ubadamo koje reči na srpskom mogu da stanu u njihov govorni aparat. Slušaš njih, interpretiraš, glumiš... To je jako težak, ali zabavan posao. Radio sam puno bioskopskih animiranih filmova. Često sebi kažem: „E, neću više!” A onda se moje dete toliko dobro zabavi gledajući taj crtać da brzo popustim. Nedavno sam sinhronizovao Gomeza u „Porodici Adams”. Inostrana partnerka mi je bila moja omiljena glumica Šarliz Teron koja je tumačila Mortišu. Slušao sam je na snimanjima i bila mi je jako blizu, bar audio. Bili smo sparing partneri. Prelep je osećaj kada vidiš punu salu dece kako uživaju, smeju se i ponesu sa sobom nešto, neki dobar osećaj.

Poverava nam da mu je desetogodišnji sin Lazar, kojeg je dobio sa bivšom partnerkom, voditeljkom Natašom Miljković, bio inspiracija da se upusti u ovaj posao. Rado se priseća i rimejka kultne emisije za decu „Na slovo na slovo”, koju je snimao kada je Lazar bio mali. U ovoj ulozi je pre svega uživao zbog sina, ali i zbog velikog Duška Radovića, kojeg treba raditi, kako kaže, u svakom vremenu. Jer Duško je bezvremen...

Sve svoje slobodne trenutke posvećuje detetu, devojci, prijateljima, kao i treninzima koji mu izuzetno prijaju. Kada uspe, voli da zbriše negde van grada.

U narednom periodu gledaćemo ga u seriji „Klan” Bobana Skerlića, kao i u filmu „Nije loše biti čovek” Dušana Kovačevića. Obožava i da gostuje u „Državnom poslu”, a u Jugoslovenskom dramskom pozorištu gledaćemo ga u Šekspirovom komadu „Mnogo buke ni oko čega”. Ovim završava intervju, jer predstava samo što mu nije počela.


Komentari0
ec244
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja