Previše je simbolično to što je Dejvid Belami ovaj život, koji je u nebrojenim TV emisijama voleo i slavio u svim njegovim čudesnim oblicima koje je stvorila priroda, napustio onog dana kada je Greta Tunberg postala „Tajmova” ličnost godine.

Izbori ličnosti kojima taj slavni časopis odaje počast retko kad prođu bez ikakvih kontroverzi, pa i sada mnogi izlivaju žuč na to što su za amblematsku figuru novog vremena proglasili šesnaestogodišnju švedsku eko-aktivistkinju, i pobožno veličanu i mahnito osporavanu. Ipak, ovo je nesumnjivo bila godina u kojoj je Greta stupila na scenu s koje pokret besnih i užasnutih ekologa, čiji je deo, još dugo, možda i više nikada, neće biti uklonjen. Ona druga strana zaljubljenika u prirodu, kakvu je oličavao Belami, umilnija i prihvatljiva za sve, s te je scene počišćena i sada više ni njega nema, sa simbolikom tog podudaranja uredno zaokruženom kao u nekom holivudskom scenariju. A o scenarijima se mnogo pričalo u vezi s njima.

Dok „hejteri”, što bi rekli njeni vršnjaci, zameraju Greti da sve što govori i radi potiče iz scenarija napisanog u mračnom srcu neke globalne i globalističke zavere, Belami je omiljen bio i zato što je uvek delovao kao da je bez pripremljenog teksta mogao stati pred kamere i smisliti savršene reči na licu mesta. Bio je obrazovani botaničar koji je očuvao spontanost naoko prikladniju onim običnijim poslovima kakvima se tokom života takođe bavio, poput vodoinstalaterskog. Možda on nije bio prvi koji je smislio ili sebi dozvolio tako opušten i živopisan pristup gledaocima, ali je za generacije stasale u Jugoslaviji sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka Belami ostao prauzor svim potonjim TV prezenterima koji su nastojali da nam prirodu i nauku približe na ležeran i uzbudljiv način.

Zabavni eksperimenti, donošenje živih slika iz egzotičnih predela kakve smo inače viđali samo u stripovima, „oživljavanje” pustara i „pripitomljavanje” prašuma pred očima gledalaca, drama i smeh razotkriveni u svakodnevnom, naizgled uvek istom taljiganju najbeslovesnijih životinja, buđenje saosećanja i naklonosti prema najružnijim stvorovima ove planete – na svemu tome bezbroj nekadašnjih klinaca sa Balkana ima da zahvali Dejvidu Belamiju. Bio je ispovednik kojem su večito ćutljive biljke i zveri s najgadnijim karakterima poveravali svoje tajne da ih, s ljubavlju i oduševljenjem, nama prenese. Onima što nisu imali simpatičnog deku da ih odvede na selo dok roditelji trče na posao – Belami je, sa svojim licem nasmejanog Deda Mraza, bio taj koji ih je vodio u prirodu, a da su im čips i druge grickalice sve vreme ostajali pri ruci.

Tek kasnije su došli Stiv Irvin i drugi manje ili više slični Belamiju, koji je ostao original. U međuvremenu, počeo da je poriče čovekov uticaj na klimatske promene i osramoćen je kao prestareli čikica koji ne prestaje da drži predavanja iako je izgubio vezu sa savremenom naukom i poziva se na krajnje sumnjive izvore. I on je tako izgubio kredibilitet za vođenje emisija o prirodi i njenoj zaštiti, pa je skinut s programa. Sad već odrasla deca koja su delila njegova uverenja upravo zbog toga još više su ga prigrlila kao svog junaka, ignorišući tvrdnje da se on sveo na potajnog lobistu najvećih zagađivača.

A onda je stigla i Greta, koliko god neki to mrzeli. Njen se program u medijima tek zahuktava i užaruje, koliko i planeta pod globalnim zagrevanjem. Ako je Belami bio dekica kojeg su svi mogli voleti, Greta je vesnik apokalipse. Dok je on ukazivao na radosna čudesa prirode, ona nas plaši smakom sveta koji nam priroda užurbano sprema – ili bi ipak bilo preciznije i poštenije reći da nije problem u prirodi nego u onome u šta ju je čovečanstvo pretvorilo jer, izvini, Dejvide, takav je naučni konsenzus, a nisi uspeo dokazati suprotno, tako da se moramo pridržavati tvojih lekcija i verovati naučnicima, makar ne postojao način da se ove njihove reči prikažu šarmantno kao što si ti umeo s drugim njihovim otkrićima.

Vreme je za prestravljene i besne, za prirodnjačke emisije nalik filmovima katastrofe, jezivijim od onih hladnoratovskih o nuklearnom holokaustu. A možda ipak očuvamo i sebe i ponešto od one prirode koju je Dejvid Belami toliko voleo i naučio nas da je volimo.