Užice. – Postaje monotono svake grejne sezone, već decenijama, slušati priče kako je u Užicu zagađen vazduh. Ta nevolja s ozbiljnim posledicama usadila se, nažalost, kao svojstvo ovog grada stešnjenog u kotlini koju vetrovi ne provetravaju. Mnogo „alarmantnih podataka” i upozorenja, a malo rešenja i pomaka. Tako iz zime u zimu.
Činjenice su poznate: čim mraz stegne i magla se spusti, a grejanje proradi, Užičani jedva dišu. Podatak da je grad na Đetinji neslavni šampion u Srbiji po koncentraciji čađi i dima svojevremeno je saopštavao i Institut za javno zdravlje Srbije. Poslednjih zima učinjen je manji napredak, jer je gasifikacija glavnih gradskih kotlarnica čistijim energentom – gasom, zamenila mazut i ugalj, ali je, ispostavlja se, to još nedovoljno. Kad se minule sedmice izmaglica spustila u ovu zagušljivu kotlinu, gde je iz mnoštva individualnih ložišta dimilo na sve strane, bilo je najbolje, ko može, da se odavde što pre skloni na kakvo brdo iznad grada.
Nepovoljan položaj Užica i veoma gust saobraćaj uskim ulicama stručnjaci uvek pominju kao važne razloge visoke aerozagađenosti. Tu se malo šta može menjati, ali jednako važnom problemu loženja uglja i drveta u velikom broju individualnih kućnih kotlarnica (kažu da ih je više hiljada, uglavnom u predgrađima) moguće je odupreti se. Prelazak na čistije energente i u tim ložištima je neminovnost i potreba, ali tu nema nikakvih rezultata.
Pišući o užičkom vazduhu pre deceniju citirali smo dr Oliveru Janjić iz Zavoda za javno zdravlje u Užicu koja je izjavila: – Dugoročno rešenje za ovdašnju previsoku aerozagađenost jeste gasifikacija grada. I to ne samo užeg gradskog jezgra već i razvijanje sekundarne mreže sa maksimalnim priključenjem domaćinstava koja imaju individualna ložišta. Pri tome, građanima valja obezbediti subvencije za priključenje na mrežu gasovoda da bi u što većem broju prešli na taj energent. Ovde gasifikacija zaista nije luksuz već preka potreba – istakla je tada ona, dodajući da problem sa visokom aerozagađenošću vrlo nepovoljno deluje na zdravlje pre svih osoba sa hroničnim oboljenjima, kao i najmlađih.
Stručni savet bio je potpuno na mestu, ali nije sproveden. Dogodio se paradoks: decenijama su ovde mnoge lokalne vlasti gasifikaciju grada najavljivale kao glavni lek za aerozagađenost, a sad kada je gas ovde svima dostupan nedovoljno se koristi. Dobro jeste što ga gradska toplana upotrebljava u većim kotlarnicama i soliterima u centru grada, ali sa periferije iz malih kućnih ložišta i te kako dimi i čadi od čvrstog goriva. Kao pre tri-četiri decenije kada su to grejanje uglavnom uvodili. U ovom gradu sada svega nekoliko stotina domaćinstava koristi gas, a hiljade ih u svojim kućnim kotlovima još loži drva i ugalj.
Kad pitamo vlasnike tih ložišta zašto ne pređu na čistiji energent, najčešće čujemo da nemaju dovoljno novca za konverziju svog grejanja. Potrebno im je, kažu, najmanje tri-četiri hiljade evra da sa čvrstog goriva pređu na gas ili pelet, a gde u ovoj besparici da nađu te pare. Prilično je i domaćinstava sa ostarelim članovima, porodica koje su nekad pravile veće kuće, a u ovo vreme osiromašile, ljudi koji jedva preživljavaju, pa i onih koji se muče da loženjem zagreju svoje objekte loše izolacije, uplašeni da im računi za grejanje s novijim energentima ne budu pogubni. A približan je trošak, znaju to oni koji koriste gas (a ne lože, sve je na dugme).
U takvoj situaciji povremene subvencije grada domaćinstvima za izradu fasada i bolje izolacije, pa i smanjena cena priključka na gas, pokazale su se kao nedovoljan doprinos bitnijem popravljanju stanja. Ako je nemoguće poboljšati standard ljudima kako bi imali i za ova ulaganja, potrebno je vlasnicima kućnih ložišta finansijski (subvencijama, kreditima) pomoći da svoje kotlarnice prevedu na čistije energente. Da gasifikacija već jednom u Užicu dobije pravi smisao. Pa da se lakše diše.
