petak, 21.02.2020. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
Poslednja izmena 07:43

Televizija je u meni dobila preciznog glumca koga publika voli

Ovo je nesumnjivo uloga koju ću pamtiti i koja će me, nadam se, visoko postaviti na lestvici filmskih i televizijskih očeva, kaže glumac Aleksandar Srećković Kubura koji igra Stojana Stanimirovića u seriji „Crveni mesec”, a gledamo ga i u seriji „Pas laje, vetar nosi”
Autor: Ljiljana Petrovićsreda, 25.12.2019. u 14:23
(Фото Л. Ковачевић Јовановић)

U poslednje vreme dobijam uloge očeva što je, možda, najzahtevnije glumačko iskušenje, kaže kroz smeh Aleksandar Srećković Kubura. – Šalu na stranu, uloga Stojana Stanimirovića, oca mladog oficira Nikole, desne ruke regenta prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, nije bila nimalo laka, jer, pre svega, treba shvatiti i dočarati patrijarhalnog, krutog gospodina s početka prošlog veka, savladati obim same uloge u seriji „Crveni mesec” koja ima 120 epizoda… Međutim, pomogla su mi ranija iskustva u radu na projektima sličnog obima i uspeo sam da se rasporedim i „smestim” u ovoj ulozi i sada već ona teče…

Glumac je zadovoljan kako je odigrao ulogu i opet šaljivo naglašava da će proveriti koliko je bio dobar za koju godinu kada pogleda reprizu ovog najznačajnijeg i, trenutno, najgledanijeg projekta TV Pink čiji je tvorac Roman Majetić.

Sam proces „rađanja” lika i snimanja mu pričinjavaju radost pa se sve muke anuliraju. Kaže da nije od onih koji traže komentare za svoj rad, ali kada ih dobije najneprijatnije mu je da sasluša pohvale. Mnogo lakše podnosi profesionalne kritike.

– Ova uloga je i među gledaocima i među mojim kolegama zapažena i nailazi na odobravanje. Očigledno je moj Stojan vrlo upečatljiv!

Na pitanje gde bi ulogu iz „Crvenog meseca” svrstao u nizu ostvarenih na televiziji i u teatru, odgovara:

– To je vrlo nezahvalno reći. Uloge se ne mogu porediti – zbog različitih žanrova, a ni po vremenu i periodu kada su nastale. Ovo je nesumnjivo ona koju ću pamtiti i koja će me, nadam se, visoko postaviti na lestvici filmskih i televizijskih očeva.

Aleksandra Srećkovića Kuburu, glumca Narodnog pozorišta u Beogradu, koji svira violončelo i kontrabas, ovih dana gledamo i u ulozi Teče u seriji „Psi laju, vetar nosi” na RTS-u…

– Komedija takvog gotovo burlesknog tipa se kod nas retko snima – objašnjava. – Veselo je i zabavno kada imate priliku da u jednom liku oprobate sve varijante glasa, tela i karaktera koje ste želeli, ali nije bilo prilike.

Zahvalan je rediteljki Jeleni Jočić Bajić koja ga je pustila da razvije lik sa tako jako naglašenim karakterom i što je imala poverenja u njega da, uz njenu pomoć, vodi lik na ivici nemogućeg. Ta hrabrost se, uveren je, i njemu i projektu isplatila.

Balkanska međa

Inače, ova godina je bila veoma plodna za Kuburu…

Počeo ju je premijerom filma „Balkanska međa”, upečatljivom i zastrašujućom ulogom Smuka, a završava sa pet snimljenih TV serija. Objašnjava da je velika sreća za sve, i za glumce, i scenariste, i reditelje, i snimatelje, ali i za gledaoce to što se snima sve više kvalitetnih serija i filmova. I pored izrazito malog budžeta za kulturu, kulturni radnici uspevaju da se snađu i obezbede sredstva za produkciju. Koliko ih to muke i živaca košta, samo oni znaju.

Uskoro ćemo ga gledati i u seriji „Južni vetar” iza koje stoje Miloš Avramović, Miloš Biković i Miodrag Radonjić. Biković i Radonjić su mu stari prijatelji, a Avramovića je upoznao na ovom projektu i srećan je zbog toga jer je, kaže „reditelj njegovog senzibiliteta”. Tačan, vrlo određen, hrabar, maštovit.

Pitamo ga šta televizija znači za njegovu karijeru:

– Na moju sreću, sa televizijom se „družim” od samog početka karijere, od serije „Pad dinastije Obrenović” u kojoj sam igrao brata Drage Mašin. I bila je to ljubav na prvi pogled. TV snimanja me zabavljaju i ispunjavaju. Televizija je u meni dobila brzog, preciznog glumca koga publika voli. Bar se meni tako čini. Ispravite me ako grešim.

Prijatna promena

Igrao je i u serijama „Porodično blago”, „Neki novi klinci”, „Bela lađa”, „Urota”, „Vratiće se rode”, „Ponos Ratkajevih” „Istine i laži”…

U Ukrajini je snimio dve serije. Kaže nam da uči ruski jezik i da bi želeo da zaigra u ruskim istorijskim dramama.

– Ovde nas je malo, svi se znamo i prijatna je promena igrati sa sasvim novim glumcima u novim okolnostima. Bilo me je svuda pomalo, u Hrvatskoj, Makedoniji, Ukrajini, Rusiji. No, i pored svih razlika, shvatio sam da su ljudi iz glumačke branše, barem u Evropi, svuda isti. Produkcije i budžeti su različiti, ali ljudi, ono što ih zanima, ono što vole, kako razmišljaju svuda su slični, ako ne i isti. Ja sam bliži ruskom jeziku, još nismo „bliski prijatelji”, ali smo se već dobro upoznali. A što se tiče novih poslova, nadam se. Kastinzi postoje, agent je tu, sad je samo pitanje vremena.

Da li je nekada pomislio da je pogrešio što je odabrao glumački poziv?

– I da jesam, mnogo više bih pogrešio da sam izabrao nešto drugo jer me ništa drugo ne čini tako zadovoljnim osim, možda, izgradnja stanova, ali za to nemam dovoljno preduzetničkog talenta – odgovara. – Gluma je jedino što mogu da trpim i volim, u njoj uživam. U nju sam pobegao, roditelji su bili protiv, borio sam se i dalje se borim, ali se sve isplati kada se stane ispred kamere ili na scenu.

Stara kubura, suvenir, kapisla…

Priseća se kako je studentske dane provodio u Ateljeu 212 i tadašnjem bifeu. Mnogo divnih sećanja ostalo je iz tog perioda…

– To su bili dani sreće, što kaže pesma. Mnogi iz tadašnjeg Ateljea nisu među živima, ali njihov duh i sećanja ostaju. Naravno, to što sam bio mlad dodatno mi ulepšava uspomene. Orkestar iz predstave „Kneginja iz Foli Beržera”, koji su uz moje skromno učešće, činili Nenad Ćirić, Nebojša Ljubišić i Erol Kadić, bio je tih godina glavni „začin” u toj čorbi veselosti i smeha, duha, mudrosti, ljubavi. Sećam se kako smo posle predstave, kada se publika raziđe, prenosili instrumente u bife (harmoniku, gitaru, kontrabas i tarabuke) i prvo nas četvorica lagano svirali i pevali, pa nastavili žustro, brzo i glasno, uz učešće svih koji bi se tu našli, i negde pred zoru, kada nas je ostalo samo nekoliko izdržljivijih, završavali druženje pesmom „Još jedan prođe dan”, koju bi, samo u tim prilikama, pevao Đuza Stojiljković.

Nadimak Kubura je sastavni deo imena i prezimena ovog glumca, tako se i predstavlja... Ponosno ga nosi... A kako ga je dobio?

Kaže, zahvaljujući malom incidentu sa časa istorije. Stara kubura koju je doneo u školu, suvenir, kapisla i nepažljivi klinac i, eto, nadimka za ceo život.

Kada su ga zvali da igra u seriji „Gore-dole” bilo je skeptičnih. Tek kada su videli fotografiju, rekli su: „A, pa to je Kubura!”.

– Nekada su svi imali nadimke. Sada je valjda manje druženja, pa i manje prilika za nadimke.

Prvi glumački honorar dobio je za ulogu u predstavi „Maska” u režiji Nikite Milivojevića u Narodnom pozorištu. Bila je to njegova prva premijera, pola novca je dao prosjaku kod fontane u Knez Mihailovoj, a za ostatak je čašćavao starije kolege u bifeu pozorišta. Nije bilo mnogo, ali je bilo od srca. Aleksandar Srećković je bio stipendista Ateljea 212, a onda su ga pozvali da bude stipendista nacionalnog teatra. Diplomirao je kasno, tek 1999, odslužio vojsku i zaposlio se u Narodnom pozorištu. Sa dvadeset dve godine je postao otac. Sa suprugom Marijom, fitnes instruktorkom, ima sinove Aleksu (24), koji je nedavno diplomirao na Elektrotehničkom fakultetu, i Vanju (8), đaka prvaka.

Kada su se supruga Marija i on venčali nisu imali ništa. Živeli su u iznajmljenom stanu. Kada su dobili dete, on je danju radio, a noću čuvao sina da bi se Marija odmorila. Tada je oslabio četrnaest kilograma, a šminkeri u pozorištu su jedva uspevali da mu prikriju podočnjake od nespavanja.

U tim godina želja mu je bila da kao čovek spava mirnim snom u vlastitom stanu i da se oproba kao producent. Šta se od toga ostvarilo?

– Mirno spavam u svom stanu, ali od uspešnog producenta je ostao samo jedan uspešan pokušaj sa filmom „Zajedno” u kojem je zaigrao i moj Aleksa. Kad prođe ova navala snimanja možda napišem tekst za film ili seriju, videću kako mi krene. Ako napišem možda i produciram…

Na kraju, naglašava da mu minulih šest meseci snimanja traju i po 12 sati, a snima pet, šest dana nedeljno, ali velika gledanost serije „Crveni mesec” to čini vrednim.


Komentari0
cce22
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Početna / Mozaik /

Prijavite se na našu mailing listu

* Obavezna polja